Ови обичаји у Шумадији имају малих разлика у појединим деловима али суштински су веома слични. Будући младенци су заједно са својим породицама уговарали време свадбених весеља, начешће је то бивало у јесен, у септембру и октобру, а разлог зашто је најчешће бирана јесен као време свадби је тај што у то време има највише пољопривредних производа који су потребни: купус, парадајз, паприка итд. Други разлог су највероватније оптимални климатски услови (подсећање да у то време није било хладњача).
Свадбена весеља су се најчешће одигравала под шаторима а ређе у великим просторијама (салама) .Почињала су у раним јутарњим часовима, када се окупљала најближа младожењина родбина и старешине.
Сташине је заједничко име за: кума, старог свата, војводу и будућег девера.Пре поласка по младу обављала се церемонија пијења у славу младожењки кићење фијакера – аутомобила и кратак доручак. Након тога је стари сват позивао све присутне да се крене по младу, формирао је колону аутомобила (некад Чеза и фијакера). На челу колоне је барјактар -војвода (муж рођене сестре младожењине или нај ближе ако нема рођене).
За то време се код младине куће већ окупила најближа њена родбина и почело је весење у њеној кући.Млада је у својој соби са фризером најбољим другарицама и рођакама. Испред врата су два најсродија брата који имају улогу стражара.
Долазак колоне сватова је обично бучан, пропраћен музиком и сиренама аутомобила.
По пристизању код младине куће прво се гађа јабука која је окачена на високој мотки и причвршћена на капију. Јабуку гађа барјактар, да би му наудили тј. Да би потрошио што више метака уместо јабуке корсте се разне гумене лоптице које се увијају у црвени папир а уместо канапа за качење користе жицу. Уласка сватовима нема док јабука не буде оборена. Младожењини момци (будући девер и још један од младожењине браће) користе се разноразним триковима како би украли младу. Улазак кроз прозор или пролаз поред неспремних чувара само су неке од метода којима се ови сналажљиви момци користе.
Уколико ниједна метода крађе младе не успе следи поравнање. Младожења са својом браћом преговара са младином браћом око цене за младу. Има ту разноразних претњи и уцена а аргумент младожењиних је најчешће “ да је друга већ спремна “. Пуцњи из пушке најављују постигнути договор и младина браћа изводе младу. Предају је деверу који је њен пратилац сво време трајања свадбеног весеља. Млада као знак поштовања свом деверу дарује деверски пешкир од белог платна са везом који је неко из њене фамилије или она сама извезла. Пешкир му качи о десно раме. На пешкир се најчешће каче беле плетене рукавице.За то време сватови седе за столом бивају послужени брзим ручком (на чачкалицу). Формира се нова колона у којој је и младина родбина и одлази се на церемонију венчања.
У повратку на пар километара испред куће војвода, бежи колони и припрема следећу сплетку. У корито, које је обавезан састојак његовог поклона (симболизује рађање у кући) налива воду и поставља га са унутрашње стране капије, са Буклија у руци дочекује колону. Пружа им преко капије здравицу коју прво пије Старојко док он испија здравицу три пута, присутни у глас кличу “ Стари сват бога моли амн амин “. Исто се пнавља за кума и девера. Млада за то време пребацује сито преко куће уколико пребаци ситом кућу сматра се да ће брак бити успешан.Вовода дозвољава улаз једна по једном од сватова а као казну што су закаснили тј. Што стигли много после њега као вође колоне плаћају улаз убацују по неку новчаницу у корито са водом.
Будућа свекрва улази у кућу прва и седа на столицу. Младожења преноси младу преко прага спушта је мајци у крило. Одмах по спуштању младе у крило жене из комшилука просипају бокал воде и уз громогласни смех брукају свекрву “ унередила се “.
Најављује се пуцањем из ватреног оружја три пута. Музика свира дочек а претходно устали гости одпоздрављају громогласним аплаузом. Младенци одлазе и седају на своје место између кума и старог свата.
Пије се у славу и здравље младенаца уз песму “ Кој за славе вино пије помогому Господ Бог “. Након тога приступа се ломљењу кумовске и деверски погаче и Прстеновање снаје.
Девер на прострети ћилиму непосредно исред кума и старог свата обува млади нове беле ципеле и поклања прстен уз речи “ Опрости куме истар свате да прстенује девер снају “ речи понавља три пута окрећући прстен око сасатављених руку и испружених прстију.
Док се обавља прстеновање војвода проноси низ софру на пробу кумоску и деверски погачу. Славље се прекида још једном када се по завршеном свадбеном ручку приступа церемонији изношења исечења младине торте. Весеље се наставља до зоре.
Други свадбени дан почиње у знаку војводе, који успавану атмосверу користи да направи што већу збрку па обућу коју нађе испред врата разноси по комшилуку а комшијску доноси кући младенаца. Пење се на кров одакле галамом уз пар припремљених помоћника буди укућане. Да би сишао са крова и размрсио замршено тражи да му млада (шурњаја) уз мердевине донесе на поклон кошуљу а често тражи и више. А ако би неко покушао да крене уз мердевине сем младе гађао би црепом. Најчешће се удовољава његовим жељама и млада износи дар и уз пољубац предаје војводи.
По обављеном доручку војвода опет предводи колону пешака у којој су обавезно неко од музичара младенци, девер и комшилук. Креће се у позивање званица из места тј. Ближе околине. Послужење је обавезно у свакој кући. Најчешћи дар приликом позива за други дан свадбе је нешто од живине, кокошке, ћурке гуске, каче се за ноге оједном дрво које носе два момка које војвода одреди. Као захвалност за дар одсвира се коло које у дворишту позваног одигра. Неретко се домаћин уз прозивке присутних лати новчаника па окити музику. Када обиђу десетак до петнаест кућа враћају се и врше даље припреме за други дан свадбеног весеља.По завршеном ручку кад крену кући свако од старешина добија поклоне за сваког члана своје породице обавијене у беле чаршафе тзв. бокче.Обавезно их испраћа неко од музике уз песму.
Извор: србијиволимо.рс
