Место где је сахрањена Петрија Пљакић никада није обележено никаквим спомеником и нико се не сећа да јој је ико икада запалио свећу. Да ли из незнања, или ко зна због чега, гроб је 1953. године прекопан и ту је сахрањен Маринко Маринковић, брат од ујака моје мајке, а посмртни остаци Петрија су, ваљда, разбацани по гробљу.
И данас када би неко имао разлога да на сигурно склони себе и своју породицу из било којих разлога, вероватно би, баш као и Милош Обреновић после пропасти Првог српског устанка, изабрао Горњу Црнућу, насеље чија је безбедност, заправо, била близина непрегледне и тајновите рудничке планине као богом дане за народне збегове у тешким временима турског зулума. Временом, Милош Обреновић се у Горњој Црнући и окућио, а неколико година, и то у време Другог српског устанка и у годинама после њега, Горња Црнућа је била престоница Србије, а Милошева кућа је представљала народну скупштину. У Милошевој кући у Горњој Црнући у то време доношене су многе значајне одлуке везане за стварање модерне Србије, али је упамћена и по једном немилом догађају чији су актери били књаз Милош Обреновић, кнегиња Љубица и Петрија Пљакић, по лепоти чувена Милошева љубавница.
– Све што ћу вам рећи је, заправо, препричавање сећања моје бабе Стане, која је умрла 1941. године у 92. години живота. Баба Стана је наследила сећање своје свекрве Милице, која је лично познавала кнегињу Љубицу и Петру и добро је знала све о догађају који се збио у кући књаза Милоша почетком лета, највероватније, 1819. године. Тог дана, кнегиња Љубица је са јетрвом Јованом, или Анком, изашла да се прошета селом, али их је ухватило неко невреме, па су се изненада вратиле иу кући су, у кревету, затекле Милоша и Петру у љубавном заносу. Милош је постиђен одмах изашао из собе, а Љубица је дохватила Милошеву кубуру и уз речи: „Милошева је кубура, Љубичина рука, па да видим да ли ћу да промашим!“, Опалила је из кубуре и погодила Петру посред груди, од чега је ова издахнула на лицу места. Одмах након што је убила Петру, знајући какве је нарави Милош и да ће је убити, Љубица је побегла у кућу Крушковице, чувеног јунака и Милошевог доброг пријатеља Крушколома, где се крила на тавану његове куће међу конопљом. Наравно, љути књаз Милош свуда је тражио Љубицу да је убије, али народ је њу чувао јер је оправдавао то што је урадила сматрајући да је на тај начин бранила част свог кућног прага, своју част и част своје породице. Иначе, према наслеђеној причи баба Стане, кнегиња Љубица је била крупна и лепа жена, строга, али веома поштена и правична и жена којој је породица била изнад свега – сећање је на Љубицу које се чува у фамилији Александра – Леса Ђорђевића (79).
О томе ко је била Петрија Пљакић постоје различити подаци. Према ономе што је народ причао, Петрија је дошла код Милоша негде из Босне, од Сарајева, молећи га да јој помогне да наплати неке дугове и била је ту свега месец-два, а по озбиљнијим и донекле научним подацима, Петрија је била из фамилије Пљакић, из околине Крагујевца, који су сви одреда били чувени по лепоти, а најлепша међу њима била је баш Петрија и дошла је на двор књаза Милоша у Горњу Црнућу не би ли се заштитила од Турака, који су бацили око на њу. Такође, према неким научним тврдњама, Петрија је код Милоша била много дуже од неколико месеци, а помиње се податак и да му је Петрија Милошу родила ћерку којој је име било Велика.
– Ето, овде, баш овде – показује Александар Ђорђевић зарасло место на гробљу у Горњој Црнући – Милош је по свим адетима сахранио Петрију, коју је, како се причало, много волео и искрено ожалио. Међутим, гроб никада није обележен никаквим спомеником и нико се не сећа да јој је ико икада запалио свећу. Да ли из незнања, или ко зна због чега, гроб је 1953. године прекопан и ту је сахрањен Маринко Маринковић, брат од ујака моје мајке, а посмртни остаци Петрија су, ваљда, разбацани по гробљу – објашњава Александар Ђорђевић показујући место где је некада био Петријин гроб.
Након извесног времена, књаз Милош и кнегиња Љубица су се измирили, а до помирења је дошло на неком сабору или у манастиру Каленић, или на Савинцу.
– Пошто се дуго крила код своје браће, чувених Вукомановића који су били љути на Милоша и ставили се у заштиту сестре, на том сабору Љубица је пришла књазу Милошу, пружила му кубуру и рекла: „Господару, овако више не иде, јал опраштај, јал убиј! „Милош је, наравно, знајући и то да је народ листом био на страни Љубице, опростио кнегињи убиство, рекавши јој да“ за то треба да захвали само ономе што носи испод појаса „јер је Љубица у то време била у благословеном стању – казује Александар – Лесо Ђорђевић.
Убиство које се десило на тадашњем српском двору у Горњој Црнући, без обзира колико било тада оправдано од народа, али и убиство вожда Карађорђа, као и многа друга убиства која је наручивао коџа Милош, по мишљењу народа, жестоко се вратило династији Обреновић. Многи од њих су насилно настрадали и данас Милошевих потомака више нема, осим ако се изузму браћа Јаковљевићи из Горњег Милановца који су на суду доказали да су наследници Милошевог брата Јакова Обреновића, а тиме и наследници династије Обреновић.
Текст: Зоран Марјановић
Извор: глас-јавности.рс
