Тишина. Тишина и време. Одавно сам избацио зидни сат из собе. Из више разлога. Први је био осећај нелагодности који ми се стварао у телу приликом сваког звука померања секундаре, а други то што је често застајао. Чак и са новим батеријама. Мислим да је хладноћа зида на којем је био окачен једноставно у овим хладним депресивним месецима много брже извлачила ту покретачку снагу из њега. Ионако је сада доба паметних телефона. Неке ствари су постале превазиђене. Дефинитивно више није потребан.
За њим је остала рупа у зиду. Као сведочанство да је ту некада стајао он. Наравно могао бих исту и попунити, али офарбати зид истом том нијансом жуте, тешко. Могао бих прекречити целу површину неком новом жутом или неком другом бојом, али за ову сам се некако везао. Нека је. Подсећа ме на време када смо умели да погледамо у њега и ћутећи наставимо да разговарамо.
Временом смо схватали да је времена све мање. Сада и када се састанемо опет време проводимо већим делом у тишини, само што смо сад заокупљени неким другим справама које показују тачно време. Лупкајући по њиховим екранима, куцкајући поруке и гледајући слике неког новоотвореног света и нових видика као да смо искорачили из прошлости. Као да смо је прерасли. Као да смо закорачили у неку нову виртуелну будућност. Тишина више и не прија. Сада убија попут ексера који сваким новим закуцавањем оставља нову рупу у зиду коју је немогуће икада више попунити. Времена је све мање, а ожиљака све више.
Кулер рачунара се све гласније чује. Године су иза њега. Његово зујање подсећа на звук секундаре. Можда би и њега требало да заменим. А можда и не. Можда ће бити довољно само га скинути и очистити све те наслаге прашине која се накупила међу пропелерима. Вероватно он још има времена. Не претерано много, али свакако довољно. Само треба порадити на њему. А када завршим са њим, можда би требало само да пустим поруку: ,,Како си?”.
Из даљине се чују црквена звона. Јер ипак, време увек надјача тишину.
Аутор: дејандимитријевићблог
Уредник: Александар Ђорђевић
