Лепеница вековима кривуда нашим простором хитајући ка Великој Морави. Када би њено корито и обале могле да причају, сигуно би нам испричале занимљивије приче од оних које знамо, пошто је Жупа Лепеница (по истоименој речици) ушла у састав Неањићеве државе још у 12. веку.
Тражећи етимолошко значење њеног имена долазимо до основице „леп“, мада данас не можемо да поверујемо да је некада ово била лепа, бистра и чиста река, на којој се заиста, како песма каже, могло белити платно. Познато је да су путеви водили удолинама поред река, тако да су и први путеви у нашем крају ишли поред Лепенице. Али, путеви нису могли да иду само поред реке, некада су морали да је прелазе. То се могло где је било газа, плитко и сигурно прегазити. Тамо где је дубина воде била већа или обале високе, морао се тражити другачији начин. То се обично чинило брвном или гредом. Имало је уз обалу реке пуно дрвећа, али наши пра-прасуграђани нису имали среће да нађу толико високо дрво од кога би испала дугачка греда, толико дугачка да се наслони на супротну обалу. Није било другог решења (помислили су у том тренутку) него да истегну греду и добију колико недостаје за премошћавање Лепенице.
Укошкали су четири пара најснажнијих волова, (по два пара са сваког краја) и везали дебелом паватином, лозом која је веома јака, дугачко расте и може служити уместо ужади – конопаца. Греду су прво намазали врућим маслом и стезали је док се масло не скори. Онда су понављали исто, све док нису искиданли сву паватину, потрошили масло и урнисали волове. А онда су схватили да од овог посла нема вајде. Греда се није истегла ни за нокат.
Онда се неко досетио да, пошто греда не дохвата обалу јер нема довољну дужину, има довођну висину да се побије у корито Лепенице и служа ка потпорна греда преко које ће лећи друга. Тако је направљен први мост на Лепеници. Дрвен, климав и неотпоран на бујичине воде када надође река, али ипак мост којим се могло прелазити на другу обалу, а када га однесе река, има дрвећа у околини, па се направи други.
Некадашња Ћифтина ћуприја коју је однела поплава
Вероватно је ова прича настала од пакосних комшија које су желеле да исмеју своје комшије, а да су постојали вирови и воденице на Лепеници – то је већ факат. Река је била богатија водом, а најстаији Крагујевчани памте да се од Абисиније (краја града који сада заузима Фабрика аутомобила) до центра града, тачније до зелене пијаце, баштовани чамцима довозоли своје производе.
Кажу да је у том делу речно корито дубљено јер је у тајности у Војно-техничком заводу прављена подморинца која је требало да се потопи како би се испитало да ли пропушта воду. После се од читавог плана одустало јер је подморницу и било могуће некако направити, али како је транспортовати до мора? То је био нерешив проблем.
Зависно од временских услова и падавина, варирао је и водостај реке, па се још кнез Милош бавио мишљу да се део тока Ибра и Западне Мораве скрене у Лепеницу. Желео је да престоница Србије има већу реку. Конкретни планови рађену су осамдесетих година 19. века, такође под Обреновићима. Према једном од пројеката, прокопима би требало узети воду Ибру изнад Карановца (Краљева), око Чибковца и спојити са моравским прокопом (каналом) код Витановца. По генералној нивелацији, вода Западној Морави би се узимал око Поповића, па би канал ишао подножјем Котленика, око Сирче, па ка Витановцу, а одатле би канал ишао на Честин до под Вучковицу, где се планирао тунел, а онда би се наставило ка Крагујевцу до Лепенице. То је у то време био занимљив пројекат јер је решавао и проблем честих поплава Ибра и Западне Мораве и недостатак воде у Лепеници, који је онемогућавао боље наводњавање родних поља Груже и приобаља Лепенице све до Лапова.
Ипак, у вировима Лепенице, а највећи вир ј био Зеленик, увек је било довољно воде да се неко, вољно или невољно, удави. Тај вир је био и испред конака (двора) кнеза Милоша и Милош једном са доксата примети да се неко шета обалом и спрема се да скочи у вир и изврши самоубиство. Милош одмах нареди слугама да иду и задрже човека док он не стигне. Кад је Милош стигао, сви су очекивали да очински посаветује несрећника да то не чини, али он нареди да га пусте да скочи. Каже, свакакве смрти је видео у свом веку, само није видео дављење!
Други пут у виру се нашао Милошев баштован који је попио шпиритус и пошто му је све горело у утроби, вапио је за водом. Милош нареди да га баце у Лепеницу јер тамо има воде колико му жеља.
Ово су тамне и тужне странице приче о некадашњој Лепеници, али много је више оних лепих и веселијих: о баштованима, воденицама и летњим догодовштинама при купању док је вода била чиста.
