Када је Бог створио човека, говори легенда, и пустио га да сам живи на земном шару, он почне да се досађује, онако сам самцит. Хтео би неку забаву, да најбоље прекрати сате, а нема је. Оде и пожали се Богу: „Не могу сам, створи ми неког друга или забаву“. И Бог му обећа да ће му створити и друга и пратиоца. Створи жену и дарује њоме човека. Он се обрадује овом дару, узме жену и одведе је свом дому. После недељу дана, жена му досади, не зна шта ће с њом, све једно те исто, те је одведе Богу и рекне: „Ево ти је, не треба ми више“.
Бог прими жену назад, али му рече да се сам жалио како не може без друга и неке забаве, а он је учинио једино што је знао и могао. „Доћи ћеш ти опет по њу.“ Човек устврди да неће – и оде.
После недељу дана, ето опет човека Богу. Стаде га молити да му поврати жену. Бог му је врати, али се човек опет предомисли и после нових недељу дана поново дође Богу водећи жену: „Размислио сам, не треба ми више“. На то ће Бог: „Размисли добро. Ако ти је сад узмем, више ти је нећу враћати, ма колико ме молио“. Онда човек добро размисли, па одговори:
– Остави ми је, Господе, зло је с њом, а још горе ми је без ње.
И тако жена остане уз човека до вјек и вјекова. Тако бива по легенди, а како је у стварном животу? Уместо легенди ту ћемо се служити записаним сведочанствима. Човек више није враћао жену Богу, већ се кад затреба обраћао суду или владару за помоћ.
Тако лепенички кнез Петар Топаловић извештава књаза Милоша 1820. године да мештани села Грбице код Крагујевца моле књаза да спасе Радоњу Милутиновића од његове жене Вукосаве, с којом ни РАдоња ни Грбичани не могу изаћи на крај. Иначе, жене су пиле, блудничиле, чак се и физички обрачунавале са мужевима, а доста пута, неразјашњено, мужеви су им умирали изненада. Шушкало се да је ту радио и отров који су, са задовољством, сипале мужевима у храну или пиће.
Свима је био добро познат морални лик сербскога књаза, али као властодржац и управитељ народа он је кажњавао и за прељубу, и за родоскрнављење, и за ванбрачни живот (наравно, све остале сем себе и своје улизице када би то чинили).
Како је то стање било под књазом Милошем може нам послужити „објављеније које је Суд народни српски разаслао 11. јула 1826. године са Милошевим сагласијем, а усемерено у циљу угушивања или бар смањивања злоупотребленија народа нашег, кои се толико у грех прељубодељанија упустио, те не ферма ни свете тајне брачног сојуза“.
Међутим, изгледа да прво обраћање није много помогло, па стога 08. јуна 1827. године, дакле после непуних годину дана, опет Суд народни српски даје објављеније у коме пише: „…да се блудодејанија у народу нашем српском све више умножавају… да девојке преступнице невини плод свог преступленија различитим начином море, и без сваког сожаленија скотовима да га поједу бацају или под земљу скривају“.
За жене преступнице био је оштар закон и многе су смрћу кажњене, али зло није искорењено. Било је још блудница и поред строгих мера одмазде. Али, не би ни оне могле бити блуднице да блудничењу нису били склони и мушкарци. То схвата и суд. Пошто се претњама и казнама није много постигло, новим објављенијем се обећава „да ће свака она преступница од сваке каштиге за своје учињено преступленије слободна бити, која дете сачувала и хранила буде, а прељубодеј (заводник или љубавник) ће бити нагнат да плати девојци удадбени трошак, а исто тако и на препитаније (издржавање) детета учињени трошак“.
Лично књаз Милош је сматрао да је већа кривица до жена, да оне изазивају и недовољно се бране када мушкарац насрне. Да би доказао исправност свога става, када је једна девојка дошла и пожалила се да је насилно обљубљена, књаз Милош зажели да практично потврди своју теорију: нареди да их заједно затворе у апс. У посебним разговорима пред одвођење у апс, насамо, девојци рекне да ће бити погубљена ако дозволи да је момак силује, а њему да ће му бити опроштено и неће искусити казну ако успе опет да силује девојку.
И шта се десило?
Све су тајно посмтарали кроз рупу у дувару. Момак је наваљивао, али се девојка жестоко опирала, гребала га ноктима, а тако је саставила бутине да је било немогће раздвојити јој ноге. Књаз је пресудио да је крива девојка, јер на њој није било никаквих трагова насиља, дакле да му се добровољно предала, па се после покајала, нити је момак где био огребан, уједен или са неком модрицом која би морала да буде да се девојка жестоко опирала нечасном чину.
Текст: Александар Бабић
Извор: Крагујевачке новине
