Постоји седам смртних грехова, седав светских чуда… и доста тога где фигурира број седам, јер је познато да је у многим митологијама овај број значајан или срећан. И ми имамо нешто на седам – седам устава државе Србије, од постанка модерне српске државе до дана данашњег. Сви они као оригианли чувају се иза седам брава и катанаца и ретко виђају светлост дана, али зато постоје многе копије и прештамавања, па можемо сви (или барем које то интересује) да их читамо. И нешто што нас интересује памтимо.
О Сретењском уставу, првом који је озваничио и почетак савремене српске државности, донетом у Крагујевцу, а то је био (запамтимо) први устав на Балкану, први пут је у систем власти уведена Народна скупштина, нажалост са ограниченим правима, али за почетак је и то био успех.
Три моћне империје Турска, Русија и Аустрија (које нису имале сопствене уставе) жестоко су се окомиле на први Устав Књажевине Србије оптужујући га да уноси „француски расад у турску шуму“. Ово је значило ад је Сретењски устав прихватио дух и нека практична решења Француске револуције из 1789. године. Био је, ако се тако може рећи, на снази само две седмице, или пола месеца, захваљујући томе што фебруар има најмање дана. Онда је, прво привремено, а потом 11. априла 1835. године и коначно суспендован. Али, о њему се све већ скоро зна, зато ћемо се овом приликом више позабавити Уставом из 1888. године.
Одлуку да у Србији промени Устав краљ Милан Обреновићћ је 1888. године донео сам, иако се раније о важним стварима увек саветовао са страним посланицима, нарочито аустријским. Сада је желео да барем за тренутак смири политичку кризу у земљи и у миру прослави свој развод од краљице Наталије. Крајем октобра објавио је прокламацију о сазивању Велике народне скупштине која је требало да донесе нови устав. Именовао је и Уставотворни одбор у који су ушле најистакнутије личности српског повлитичког живота из све три постојеће гражанске странке: либерала, напредњака и радикала. За месец дана су припремили Устав.
За дивно чудо, то је било брзо, али не и кусо. Одбор са краљем Миланом на челу усвојио је нацрт Устава, а у њему је између осталог писало да је Србија уставна монархија с народним представништвом, да су српски грађани пред законом једнаки са строго заштићеним личним правима, да грађанин не може бити хапшен и прогањан саовољном одлуком полиције, да се укида смртна казна за политичке кривце, сем за атентан на владаоца. Затим, грађанин не може бити прогнан из земље, стан му је неповредив, а право својине неприкосновено…. Потпуна је слобода штампе, највећа права има Скупштина…
Устав је имао преко 200 чланова и тако је Србија (опет) добила „један од најнапреднијих устава у Европи тога времена“, како записа Ј. Млићевић у свом „Прилогу познавању порекла србијанског парламентаризма“. Скупштина га је усвојила 22. децембра 1888. године, по старом, то јест 03. јануара 1889. године по новом календару. Краљ Милан је одмах потписао Устав и убрзо абдицирао. Као најозбиљнији политички разлог за то навео је свој сукоб „с националним аспирацијама српског народа, одсуство сваког државног смисла код Срба“ и њихову „расну склоност ка анархији и револуцији“. По краљу Милану, та склоност српског народа могла би се сузбити једино снажним притиском цивилизоване Европе. „Земља ме не разуме и ја је не разумем“, закључио је краљ Милан напуштајући српски престо.
Тадашње политичке прилике и неприлике у Србији пратило је доста људи, што наших, што странаца. Помно је све то пратио и Петар Мркоњић из Швајцарске. Под тим именом представљао се будући краљ Србије Петар I Карађорђевић, који се школовао у Женеви и Паризу и безупешно нудио своју сарадњу Милану Обреновићу. Читао је нови Устав и није одолео да на маргинама записује своје коментаре, онако како су му падали тога тренутка напамет. Како пише Милорад Ћириловић у својим публицистичким записима, помно читајући нови Устав Србије, Петар није одолео да нешто и не допише уз наведене чланове Устава. Ево, како је, по Милораду Ћириловићу, изгледао Устав из 1888. са тим коментарима:
Члан 16: Својина је неповредна ма какве је она природе била (а онда следује коментар на маргини од стране будућег краља „Само када је у готовом, онда је повредна)“.
Члан 22: Сваки Србин има право да у границама закона искаже своју мисао говором, писано, штампаном или у сликама („па после у бувару окован“).
Члан 118: Закони и законите наредбе који су законитим начином обнародовани имају обавезну силу за све грађане и власти земаљске („само за Милана Обреновића не“).
Члан 136: Министри су одговорни краљу и народној скупштини за своја службена дела („трт, Милојко“).
Члан 177: Право монопола припада држави („и Милану“).
Као најзанимљивији коментар издвајамо онај уз члан 53. који гласи: Краљ стално станује у земљи. Петар Карађорђевић је дописао: „Док га не најуре“.
Да занимљивост буде већа, исти овај Устав из 1888. године, са малим изменама, користила је држава Србија када је на њеном челу био краљ Петар I Карађорђевић.
Извор: крагујевачке новине
Текст: Александар Бабић
