Опште мишљење било је да књаз Милош треба да премести своје „Дворе“ из села Црнућа у Крагујевац или Београд и да одатле влада земљом. Милош је изабрао Крагујевац јер је у њему било врло мало Турака, а није било ни турског гарнизона војске, нити у близини неке њихове тврђаве. Изабрао је место на левој обали Лепенице, на благом узвишењу. Са источне стране је кривудао мали поток који се уливао у Лепеницу, што је одговарало домаћинству – да се патке и гуске лепше осећају, а по потреби живина и стока пије воду. Вероватно је Милош имао помисао да се ту може направити и дубок ров са водом који би било теже прећи у случају потребе да се дворски комплекс брани од нападача. У мирно време које је наступило довољно је било подигнути само ограду од дебелих храстових колаца, палисад. Блага узвишица је изабрана, за сваки случај, ако дође до изливања вода код великих киша или топљења снега, да кућа буде на сигурном. Градња ниједне куће у којој треба да станују људи није почињала док се не провери да ли је место добро за становање, а то се чинило на следећи начин. На простору где се одлучи да се прави кућа, ставе четири повећа камена на четири ћошка. После неколико дана подигне се камење, па ако се испод камена пронађу неке бубице, значи да је то место добро и да на њему може да се гради кућа. Када је све ово урађено и на дворском плацу тражен је мајстор. Бригу о изградњи водио је кнез Петар Топаловић и он 21. маја 1817. године пише књазу Милошу у Београд из Грбица, где је иначе живео. Писмо је овако адресовано: „Високо благородном Господару Милошу Обреновићу Верховни Књазу сербском вручити сја с Почитанием „, што ће рећи са поштовањем.
После поздрава и жеље да кнез „Здравствуј на многа лета“, у писму пише: „Јављам за конаке ваше у Крагујевцу, погодио сам са Гогом Цинцарина да подруме ископа, да сву земљу истури и да све озида, на његовој рани. Погодисмо цену 350 грош сасвим … камење, креч и јапију дрвену наредио сам да пошаљу све 03:00 кнежине (односи се на Гружу, Лепеницу и Јасеницу – о чијем трошку се зидао конак – прим.аут.) а помагаће и Илина Кнежина (Левач). Мајстори ће почети од недеље перви дан градити, него вас молим да отпишете тим кнезовима нека буду боље расположени и нека се и они боље потруде … А сад одлазим у Гружу зајам купити и рђавим људима траг терати „.
У првој половини јула 1817. године кнез Милош се распитује зашто радови још нису завршени, а отписује му Димитрије Георгијевић из Крагујевца, 20. јула: „… Конак велики, како сам вам и пређе писао и простирка и пенџери (Прозори), потребно је Маријану (мајстору) још чамове грађе да све то заврши. А што ми пишете за стреам, да се стреа из одзол подшине ако подшивене није, истина није јер се нико раније није сетио. Како су знали тако су и начинили, а сада да се онако уради како ви заповедате биће врло мучно јербо ние пре када је конак покривен, а сада се мора цели кров кућни кварити да се онако како ви велите начини. Мутваку (кухињу, комору) сам започео и надам се у име Бога да ће скоро у совршенство доћи, него још коњушницу започео нисам али ћу ускоро и њу започет и радићу што брже да би готова била. Од Топаловића примио сам 333 гроша који су ми били за мајсторе и Церамиди потребни. В проци остају ваш покорњејиши Слуга „. Почетком октобра 1817. године конаци још нису готови, али обор кнез Петар Топаловић извештава кнеза у Београд, или где буде (како стоји у писму од 7. октобра) „Конаци ваши совршују се, о коем приљежно настојава“. Градња конака наставља се и у 1818. години. Постоји жалба „на Сарановце да не догоне јапију у Крагујевац и да због тога конацко мајстори немају посла „.
Током лета ангажују се мајстори који граде џамију у Јагодини да изврше завршне радове на кнежевом конаку. Уједно се граде и помоћне зграде и набавља материјал за грајење момачког конака. Почиње и сакупљање новаца за палисаде (ограду). Дошао је и молер из Београда да молује собе. Последње радове изводи мајстор Пеша, а пенџери се праве у Земуну. Фарба за молера се набавља из Београда. Све се убрзано приводи крају. Последња наредба у вези са градњом „двора“ књаза Милоша у Крагујевцу датирана је у пролеће 1819. године, када обор кнез Петар Топаловић наређује „да се још довози јапија и камење“. Како пише књазу Милошу у Београд, 17. маја 1819. године, „стараће се да се доста нанесе, кад дођете те да нађете готово „. Тако је Милош могао да дође у своје нове конаке, да се пресели са породицом из села Црнућа и огласи да је Крагујевац постао престони град Србије, али није далеко отишао од своје планине Рудник као заштитнице. За њу се говорило да „сваки грм представља по једног Србина“. Осећао се сигурно у Крагујевцу, граду, како се тада говорило, средоточне или внутрасне Шумадије.
Извор: крагујевачке.рс
Пише Александар Бабић
