У уторак 23.маја од 20 часова у Књажевско-српском театру одржаће се фестивал народне музике у част великог музичара, композитора, текстописца, нашег суграђанина Драгише Недовића.
Учествују: Недељко Билкић, Маринко Роквић, Чеда Марковић, Љуба Лукић, Иван Кукољ-Куки, Ранко Шемић, Ренато Хенц, Мирослав Алексић- Алекса, Милан Топаловић- Топалко, Нешо Лутовац, Славиша Вујић, Данка Стојиљковић, Јасна Кочијашевић, Снежана Бабић- Снеки, Снежана Ђердан, Весна Димић, Биљана Петровић, Нада Јовановић, Александра Ристановић и Деса Ракић.
Певаче ће пратити Народни ансамбл РТС-а под управом Синише Вићентијевића и народног оркестра “Крагујевац Концерт“ под управом Владе Туцаковића.
Водитељи ове манифестације су: Лидија Вукићевић и Милан Милосављевић.
О Драгиши Недовићу
Драгиша Недовић је рођен у Крагујевцу (20. јула 1916 – 31. јануар 1966) у сиромашној породици од оца Андреја и мајке Гине. Са шеснаест година одлучује да крене пешке из Крагујевца на пут „Kако би народ чуо његову музику“. Са собом носи само гитару. Пут га одводи у Босну, где пише севдалинке: “У лијепом старом граду Вишеграду“, “Из Босне се једна песма чује“, “Босанске ме пјесме занијеше“, “Прођох Босном кроз градове“… које су одавна постале трајна музичка баштина.
После Босне, пут га води у Далмацију, где, инспирисан морем и бродовима, пише песме у духу далматиских народних песама: “О, липа ти незнанко“, “О, бродићу бели“, “Маре, Маре, срићо моја“ (Кад си била мала Маре).
По повратку у Србију, ствара низ песама које су временом добиле статус изворних: “Стани, стани, Ибар водо“, “Обраше се виногради доле крај Тополе“, “Лепе ли су нано Гружанке девојке“, “На Морави воденица стара“, “Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд’ д’ идемо Радо“, “Сиромах сам, друже“, “Хармонико моја“ и многе друге.
Други светски рат
У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, међутим, један од Немаца га препознаје као композитора и познатог Крагујевчанина, затим бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. После завршетка рата, Недовић се враћа у родни град, и сазнаје да је велики број његових текстова уништен.
После рата
Ипак, наставља да компонује и пише песме. Са пријатељима оснива прво Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима, а 1950. године оболева на плућима. Пише тужну песму „Плућа су ми болна“, која је забрањена за јавно извођење због великог броја самоубистава. Умире 16 година касније од инфаркта. Иза себе оставља двоје деце, сина Александра и ћерку Раду.
Значај
Посебан печат који ће оставити у историји музике, огледаће се и у великој заоставштини од преко четири стотине песама, без којих данас не прође ниједна светковина у Србији, које се свакодневно могу чути на Баш Чаршији, као и у далматинском приморју.
Добри познаваоци српске музичке историје склони су уверењу да је Драгиша Недовић, као самоук музичар, био жигосан „као машински радник“, што је посебно рабљено у време социализма. А тај машински радник је спевао бесмртну песму “У лијепом стару граду Вишеграду“ које се, као што рече један Недовићев пријатељ, “Не би постидео ни сам Алекса Шантић“.
Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом „Јутрос рано слушам“ (У лијепом стару граду Вишеграду). По први пут је отпевао Химзо Половина средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију.
Устај, испрати ме, морам да путујем/ у Србију идем, своме родном граду/ за тобом ћу Кико, вечно да тугујем/ зашто сам те саму оставио младу/.
У Врњачкој Бањи се сваке године, почев од 2006. године, одржава фестивал народне музике назван по Драгиши Недовићу.
Аутор: Александар Ђорђевић
