Када је 6. априла 1941. немачка авијација напала Југославију, са аеродрома на Сушичком потоку у Крагујевцу полеће ловачки пар у патролу и извиђање, али током лета самоиницијативно одлази над Београд који је под осињаком немачких „штука“. Капетан Митровић и потпоручник Бојовић улазе у неравноправну борбу са тридесетак непријатељских бомбардера.
Почетком 1940.године, у време великих ратних припрема, војно ваздухопловство Краљевине Југославије преузело је предвојничка школовање од аепо клубова. Тако је формирано 9 предвојничких пилотских школа у Новом Саду, Сарајеву, Загребу, Мостару, Скопљу, Земуну, Љубљани, Крагујевцу и Нишу. Одељење предвојничке пилотске школе из Крагујевца било је подређено 610. тренажној ескадрили са седиштем у Нишу и опремљено авионима „Физир фн“ и „Бреге 19“ за обуку. Наставници су били пилоти војног ваздухопловства. Ученици су имали интернатски смештај, а њихово школовање падало је на терет буџета војног ваздухопловства. Обука је трајала шест месеци. После обуке питомци су добијали звање пилота. До пошетка априлског рата обуку у пилотским школама завршиле су две класе питомаца.
„Месершмит“ на Сушичком пољу
Непосредно пред рат, једно време расформирани Други ваздухопловни пук поново је образован, овог пута као Други ловачки пук. Његова 52. група била је наоружана авионима „хокер харикен Мк.И“, а мањак авиона и јединица за попуну пука надокнађен је тако што је из шестог ловачког пука издвојена 31. група са 101. и 141. ескадрилом и припојена Другом ловачком пуку. За команданта новог пука постављен је пуковник Франце Пирц. По завршетку радова на уређењу летилишта код Крушедола за потребе шестог ловачког пука, машине за нивелисање терена „катарпилари“ су средином марта 1941. године у пу жене у Крагујевац како би се аеродром Сушичко поље уредио за полетање и слетање авиона“Месершмит„. Према упуствима која су дата комаданту тамошње школе, ваздухопловном капетану Војиславу Ракићу, летелиште је за кратко време оспособљено, тако да су пилоти 31. ваздушне групе несметано могли да слете на дотеран терен. На дан 01. априла 21 авион типа „Месершмит Ме-109Е- 3“ и један авион за везу, тренажни бикер би – 131 „јунг ман“прелетели су из Крушедола на ратни аеродром групе на Сушичком потоку, северно од Крагујевца. Група је пребацивање извршила већим делом без тешкоћа, осим два „Месершмит“ која су оштећења у прелету на слетању (према изјави резервног поручника Павла Црњанског пилота 141. скадриле). Возом је дошла пратећа аеродромска Петнаеста чета са неопходном аеродромском опремом. Укрцна станица била је Бешка. Бројно стање чете било је 375 људи, а у свакој ескадрили по сто људи. Ваздухопловни пук је имао укупно 1.350 бораца.
Хангар са зградом у изградњи на аеродрому Сушичко поље крај Крагујевца
На аеродрому Сушичко поље до почетка рата особље је вршило тренажне летове и увежбавало тактику групне борбе. И пре отпочињања општих ратних дејстава, на најаву службе за осматрање, повремено је вршено полетање ради пресретања или гоњења немачких извиђача, који су улетали у ваздушни простор Краљевине Југославије и надлетали централне подручје Србије. Задатак Другог ловачког пука био је да брани подручје јужно од Саве и Дунава, штитећи средишњи војно-индустријски комплекс области Шумадије, као и да помаже одбрану престонице. У четири часа ујутру 6. априла звук фабричке сирене објављује узбуну која је трајала до пет часова и 40 минута. И баш тада, непосредно по престанку ваздушне опасности, са североисточне стране града на висини од 3.000 метара појавио се немачки авион. На њега је запуцала из села Петровца Трећа батерија из 102. дивизиона ваздушне одбране Крагујевца, под командом мајора Ђорђа Лукића. Батерија је авион чекала спремна у заседи пошто је његов налет био телефоном најављен од стране жандармеријске станице у Тополи. После неколико плотуна авион је почео нагло да пада, променивши правац на север. Његов пад потврдила је касније жандармеријска станица из Раче Крагујевачке.
Храбра одлука пилотског пара из Крагујевца
Капетан Драгутин Бојовић
Оборени авион био је извиђачки двомоторац „Дорниер До-17П„. Посада коју су чинили пилот, лојтнант Оскар Генрих, навигатор, лојтнант Ханс Енгелхарт и радиста унтер официр Ханс Менкемајер била је заробљена и спроведена у Крагујевац. За шест часова истог дана, ловачки пар капетан Живица Митровић, вођа, и потпоруник Драгутин Бојовић, пратилац, крећу у патролу и извиђање правца Крагујевац – Свилајнац – Космај. Пилоти наших „Месершмит“ захваљујући добрим авионским радио станицама могли су у лету да комуницирају међусобно и да буду у вези са командним местом групе на аеродрому до даљине од око 50 километара. Надомак Београда радио комуникације и поруке које су се мешале биле су претежно немачке. Капетан Живица Митровић добро је знао шта му ваља чинити. Без позива и команде променио је курс и самоиницијативно се упутио ка Београду.
Патрола стиже у прави час и одмах ступа у борбу против много надмоћнијег непријатеља. Као вођа ловачког пара јуриша са својим пратиоцем на групу од тридесетак „штука“ изнад Калемегдана. По хроничару Кљакићу, на неким земаљским радио станицама чула се следећа комуникација:
– Двадесеттрећи, двадесетчетврти, чујеш ли ме? – питао је свог пратиоца.
– Спреман за напад!
– Разумео! Спреман за напад.
– Укључи оруђа, штуке су изнад Калемегдана, видиш ли их? – питао је Живица обрушавајуђи се.
– Да, да, видим их! – Развлачио је пратилац Бојовић.
– Штити ме, нападам! -рекао је Живица пратиоцу, устремљујући се на првог Немца.
Пре не го што је „штука“ избацила смртоностни терет на град, Живица је притиснуо окидаче митраљеза. Секунд или два и небом се просуо трачак дима. Погођена „штука“је падала. Присуство пара југословенских ловаца између формација немачких авиона изнад Београда уочено је од ловаца из пратње. Издваја ју четири немачка „БФ- 109“ и устремљују на југословенске „Месершмит„. Започиње узбудљив прогон, у којем су сваког нашег ловца пратила по два немачка ловца.
Капетан Живица Митровић успешно се носио са немачким „емилима„, који су покушавали да му ,, уђу у реп“ и да га из најповољнијег положаја оборе ватром. Али, капетан Митровић
им није дао прилику за одсудни удар. Неочекиваним маневром „имелман“ је изненадио и изиграо прогониоца, удаљио се и начас ослободио притиска и претњи цеви непријатељских оруђа. Имајући предност висине, од плена се претворио у ловца ио кренуо ка немачким „емилију „, спреман да отвори ватру. Његови дотадашњии гониоци, искусни борци, видевши о каквом се изврсном пилоту ради, удаљили су се.
Пратилац потпоручник Бојовић успева да се одвоји од непријатеља и решава да се спусти на аеродром „Београд„ради попуне бензина. Надомак аеродрома, при слетању, бива нападнут на малој висини и одједном му се појављује пламен из мотора и кабину захвата дим. На тренутак одустаје од слетања, пропиње свој „Месершмит“ и у маневру „сандела„добија висину неопходну за искакање. На срећу, Бојовић у последњем моменту успева да искочи падобраном из запаљеног авиона, иако је био тешко рањен и опечен. Падобран се отвара и спашава му живот.
Осмотривши приземљење Бојовића падобраном, Живица Митровић се вратио у борбу и кренуо у прогон формације немачких авиона.
Према тврђењу Мила Ћургуса, пуковника Југословенског ратног ваздухопловства у пензији и Живичиног ратног друга, који је сакупио све податке о овој борби одмах после рата, над Крчедином је Живица Митровић оборио још два немачка „Месершмит „, који су доцније пронађени у Крчединском атару и на Ади код Ковиља преко Дунава.
Очевици из Крчедина испричали су му да су Митровићев авион нападали читави ројеви непријатељских, али он их је дуго вијао, избегавајући нападе вештим акробацијама и поново се у стремљујући у напад.
На крају је и сам оборен у свом запаљеном авиону, на месту ко је се зове Милетин Салаш. На руци смрсканог тела младог пилота-ловца, Крчединци су нашли сат. На њему су биле угравиране речи:
ПРВАКУ ПИЛОТСКЕ ШКОЛЕ ЗА 1939. ГОДИНУ, ВАЗДУХОПЛОВНОМ ПОРУЧНИКУ ЖИВИЦИ МИТРОВИЋУ.
Штаб Прве ваздухопловне бригаде сутрадан, 07. априла 1941. године, добио је следећи извештај:
„Шестог априла 1941, око седам часова један наш пилот храбро је гонио групу од 30 непријатељских авиона, оборивши над селом Крчедин 2 непријатељска „Месершмит“, али је и сам пао у пламену…“
Извор: крагујевачке.рс
Текст: Вељко Лековић
