ХЛЕБ СА СЕДАМ КОРА

Мој деда, Милан, на свет је дошао некако непланирано. Његов старији брат је већ имао своју децу и његовим рођењем ионако и Богу тешка  сиротиња је се требала додатно делити. Тако да његово рођење није било дочекано неким великим слављем и неизрецивом срећом. Поготово због тога што су и његови родитељи били већ у поодмаклим годинама па ће и он сам ускоро бити препуштен сам себи. У сеоској кући блатњари коју су још почетком прошлог века саградили,  деда је живео са  својом мајком Росом. Његов отац Љубо је преминуо у његовим дечачким годинама, а његов старији брат Спасоје се оженио и оделио, саградивши себи другу кућу од цигле и малтера. Деда је одрастао са мајком. Није ту било ни очинске фигуре, ни старијег брата уз које би његово одрастање прошло некако лакше и лепше. Биле су то године глади и безнађа када би он са мајком Росом цео дан ишао пешице од Вињишта до Корићана где би цео дан копали за два килограма пројиног брашна. Муке су то биле. И како ми је причао, јела је се проја. Понекад, али само понекад, за неки празник или ако би којим случајем био болестан, добио би и мало пекмеза који му је био слађи од свих чоколада овог света. Хлеб, као хлеб би се заиста ретко нашао на трпези. Бар у тим раним годинама.

Једном приликом у млекару,  који је се већ увелико распадао јер га није имао ко поправити, деда је нашао парче хлеба. Било је запало иза неког глиненог лонца па га нико није видео данима. Био је тврд попут каквог камена а ивице су му биле обојене сивом плесни. Био је бесан. Бацио га је на земљу, па га је након тога у свом оном афекту и бесу изгазио босим стопалима. Хлеб је се распао на ситне комадиће а он је клекнуо на колена и зајецао. Није осећао бол у стопалима и није чак ни примећивао да крвари пошто је се у свом том бесу и набоо на неки ексер који је вирио из пода.  Плакао је зато што је се тог тренутка нешто у њему сломило, нешто што се више никад неће саставити.

Деда је појео то парче измрвљеног хлеба и више никада за остатак свога живота није окусио проју. Чак ни онда када ничега другог није ни било. Гладовао би, али проју не. Више никада није заплакао. Чак ни када му је мајка Роса умрла.  Више никада није клечао.Чак ни пред Немцима, чак ни пред Богом.  Деда је постао кувар. Заправо био је један од првих професионалних кувара у Крагујевцу и то што је радио, радио је заиста добро.  Деда се оженио и сваки дан би на трпези мирисао свеж бакин хлеб који смо ја и моја сестра  просто обожавали. Уистину, плашио је се глади, па је увек на стању имао бар петсто килограма брашна, чак и у оним годинама инфлације кад је се до истог тешко долазило.

Деда је умро, а брашно је остало. Дуго је стојало у боксу на тавану. Дошла су нова времена и хлеб је се све ређе месио. Искрено, није се више ни имало времена за то. Једнога дана смо то брашно снели и бацили. Рок му је већ одавно био истекао, а и уцрвљало је се од стајања.

Сваки пут кад се нађем пред полицама супермаркета са брашном ја се сетим њега. Овај пут сам сетио кући, у шпајзу док сам тражио неку потпуно небитну ствар. Наишао сам на парче буђавог хлеба које је ту негде запало и док сам померао ствари покушавајући наћи то што ми треба некако је исто однекуд пало на под. Клекнуо сам и подигао га гледајући тај невероватан пејзаж оцртан с плесни и помислио на њега. Готово да сам видео његов лик испод дрвета липе. Можда не требаш клечати ни пред окупаторима, ни пред сопственим владарима, чак ни пред Богом, али пред парчетом одбаченог хлеба увек треба клекнути.

Сетите се тога сваки пут када видите неког старца или старицу како пребира по контејнеру тражећи неко одбачено парче.

dejandimitrijevicblog