Идоли

,,Корачај, корачај брже”, говорим сама себи. Не могу да верујем да сам се поново успавала. И док се тако трудим да убацим у пету свој ужурбани „мод“ ходања, уши ми парају речи неког младог тананог гласа. Окрећем се рефлексно јер јелте некад глас уме да замаскира године и видим два девојчурка. Речи које су одзвониле у мојој глави су биле ,,идол”,,естрадне звезде”,,ријалити”. Могу рећи да сам остала згранута чињеницом да су идоли постали људи који су ,,догурали“ на високе позиције преваром, смицалицама, лажима и туђом патњом… Шта се то збива са нама? Откада је то изглед битан, а не душа? Откада је узор девојкама постала једна полугола, полуписмена пластична руина жене? Када је изашло из моде бити поштена, искрена жена чији су интереси налазе међу књигама, а не у туђем новчанику?

Чија се брига усмерава на децу, супружника, а не на живот људи око ње? Чија се успешност на послу огледа марљивим радом, усавршавањем саме себе, а не подметањем ноге? Чија се срећа огледа у топлим загрљајима детета, пажње, поштовања супружника, здраве породице и блаженом огњишту? Срећа која се дели и која се радује успешности што других што ње саме, а не егоцентричности и злоби што стеже да куца спорије, памети да постаје мања, погледу да постаје ужи?

Откада се мужевност огледа у материјалном поседовању? Откада се калуп изменио, те добијамо масу без грама можданих вијуга? Масу у чијој се лобањи врзмају брзи аутомобили, жене лаког морала, бели прах и тешка артиљерија?

Где је нестала учтивост, хуманост, начитаност, па и духовитост?

Зар нам је еволуција окренула смер? Зар смо схватили да за боље и веће нисмо, па се враћамо у прашуме и пећине?

Идоли?

То је ваша прошлост од које се не бежи. Ма колико се одупирали и бежали, она је ту и треба бити поносан на њу. На људе који су омогућили да ви дишете сада, да се крећете, размишљате. Идоли то су преци.

Исти они који су обрађивали грумен ове тешке земље, исти ти што су у цик зоре терали стоку преко потока у планине, исти ти што су чаршијом ходили, исти ти који су у Краљевој гарди служили.

Дали живот за сигурност и мир својих ближњих, вољених док су се молили свецу огњишта за још један дан свог живота, надајући се да ће сутра… ето баш сутра… бити крај овоме бесмисленом рату. Просипању недужне крви, завијањем у црно многих породица, остављених синова без очева, жена без мужева, куће без крова. Те претке што су ноћима седеле крај прозора,гледале у тмину док су опипавале ваше врело чело и говориле „де де још мало па готово. Спада,мило моје,нема температуре“ исте те што се кроз година не мичу са те исте столице дубоко у ноћ чекајући да се вратите. Одакле? Са пута,из чаршије.. да сте кући.

Ретко ко је био и могао бити као Јованка. Жустра, праведна, часна Српкиња. Жена хајдук. Борац, ни мање ни више. Жена која је истрпела сваки облик бола зарад живота својих синова, зарад успомене на свога драгана. Жена која је волела сваким делом себе, а остала хладне и здраве памети. Патила је она дуги низ година за изгубљеним Младеном. Стаситим, хладним, часним делијом ове наше Шумадије. Делијом који се није бојао дати живот зарад часне речи. Онај који није дао укаљати име својих предака и свог поколења. Онај коме је рат био бесмисао отимања туђег зивота, уништавањем туђег и свог мира, рушења сигурности и безбедности живота своје деце.

Знао је Младен када је погледао Милованове очи да дочекати неће његово стасање, ни прво јутрење, ни Божићно јутро, ни прва школска звона старе школе, ни његове прве момачке дане, женидбу.

Знао је да унуке неће дочекати онога дана када се на гробу свога брата заклео да ће га осветити. Ни недеља се завршила није. Свезали су га у ланце, а он је ћутао и корачао. И када су помислили да му је душа клонула оборио их је и отргао се ланаца.

Корак му је фалио до излаза. Корак до Јованке.. чуо је он како га дозива, видео како шири руке. Осетио додир њеног длана на свом лицу, прсте кроз своју црну косу. Видео је Милованове снене очи и осетио његове сузе на рамену онога трена када му је метак разнео плећа

Бол и туга облили су Јованку. Нема и непомична изнад леша што су некад грлиле њене руке. Миловала је лице које је увек било хладно, бледо, мрзовољно за друге. Само она је знала да су је очи, којих сада нема гледале истим жаром као и први пут, са истом количином топлине, нежности и блискости. Клечала је над њим и миловала га сатима док су јој се сузе накупљале у очима, али ниједну није пролила. Онда је устала и отишла. Остала је хладна и далека за све сем за њега кога је изгубила.

Након тога уследила је туга. Месеци и месеци проведени у руднику, мучења, бичевања, али ни речи није рекла. ,,Дабогда ме Сунце не огрејало, змија ујела ако слова изговорим“ мислила је. И што је горе било по њу она је продирала јаче кроз њих. Инат већим инатом. Жена хајдук. Издржала је све то и након ослобођења вратила се Миловану. Одгајила га је сама самцита.

Надничила је са Милованом крај себе који се држао крај ње, али не за скут њене сукње већ за мотику и ударао у грумен земље. Дечак од пет година. Залогај што би тог дана зарадила, давала је њему . Све намирила, њега успавала, а ноћ?

Ноћ је била њена. Размишљала је она шта ће бити сутра. Где ће зарадити који динар? Ићи ће у бербу, на мобу, коју да очисти коме кућу. Није се она плашила поштена рада, али никоме она није допустила да узме проговори њено име на погрдан начин. Била је лепа жена, али часна и доследна самој себи и своме Младену. Она има само Милована и он само њу. Размишљала је да купи краву, бар млека за Милована. Мали је и нејак. Не, није се она покајала ниједног трена свог живота. И тако сваке вечери… можда би и коју сузу пустила над њим док му је мењала облоге, опипавала врело чело, слушала како дише када би се малецни закашљао. Колико је само пролила крви и зноја само она и њена душа зна, али остала је чиста пред собом, јер све што на крају остане си ти сам.

Знао је Милован да удари када би му неко рекао коју ружну за оца, а камоли за мајку. Умео је да загризе усну, прећути, али свака реч би попут ножа пробадала његова плућа и његово срце. Израстао је прерано и болно. Знао је да се сваки залогај мора зарадити. Гледао мајку како се свакога дана мучи и када она не би гледала пустио би по коју дечију сузу. Недостајао му је отац. И борио се. Свим снагама се борио да се докаже, не другима већ себи и Јованки да се није залуд мучила да је створила поштеног,вредног и храброг младића. Борио се да докаже да је вредан свог презимена, предака, огњишта, иконе што стоји над њим. Борио се за оно што није могао добити, очеву љубав и постати његов понос. Поносит је био,ваљда је то у крви што жубори нашим венама.

Радио је дан и ноћ, али милостињу никада примио није. Радио је дан и ноћ са стоком, вукао гвоздена кола када бикови запну по сунцу по киши… орао, жњео, копао, терао овце у планину… све да пружи Драгану. Да се не сељакају више, да му да кров над главом, топлу собу и миран сан. Копао је темељ три дана сам. Угрејало сунце, а воде нема. Низ његово чело клизиле су капљице воде што је продирала из њега. Очи његове бејаху уморне, руке модре, али он није престајао копати. Клео је Милован своју судбу. Клео што је сироче без оца. Клео што су га као дете задиркивали због тога посипајући со на његову највећу рану. Клео је што се толико трудио да постане нешто у животу.

Клео што је живот непрестана борба у којој само губи. Ударао је јаче и јаче по тврдој црници земљи, али сустајао није. Бесан на све око себе, али највише на себе и своју судбу. Сузе су га стискале и мориле, накупљале се у његовим плавим очима, али канула није ниједна. Гушило га је. Оо како су га само плућа болела да није могао узети ваздуха, али није посустајао. ,,Никада нисам никога преварио, слагао, покрао Боже! Никоме зло нисам пожелео. Никада се нисам покудио на судбину своју. Све сам сам стекао. Радио, мучио, крпио. Никада нисам завидео туђој срећи, већ се радовао и веселио. Све си ми узео, шта још хоћеш Боже?!“ викао је. ,,Лутао сам сам, тражио пут. Саплитао се, падао, али сам устајао. Расуо си ми корене. Ни сам више не знам ни ко сам ни шта сам!“ Ударао је, а руке су му постајале модре и крв се полако сливала низ дршку старог будака. Ветар је почео дувати јаче и јаче. Кап по кап је почела лити низ Миланова плећа све док се није сручио цео облак.

Стао је и сео, наслонивши уморну главу на крваве дланове. Киша је лила и мешала се са капљицама зноја, крви и суза које нико није видео.

Камен по камен доносио је и стављао у темељ своје будуће куће.

Трудио се пружити све оно што он није имао. Недужно и безбрижно детињство и очинску љубав. Све је радио да нам обезбеди дом, сигурност ,мир. Он Драгану и Владану, а Драган мени. Свако од њих прошао је кроз хиљаде и хиљаде патњи, бола, одрицања, питања шта да је другације било. Свако од њих се борио да очува име и достојанство породице, за духове предака и нова поколења.

 

,,Избори се сама са собом, па ћеш лако са другима“, говорио је мој деда. ,,Себи си највећи непријатељ и највећа подршка и само ТИ смеш говорити себи колико вредиш и шта си, јер само ти знаш шта си прошла да би дошла до тога. Никада не иди повијене главе ма колико да је тешко и да боли, не окрећи главу од неправде и не ћути истину. Помози другоме и не дај на себе. „Залуд леп човек кад је образ рђав и када се стиди своје прошлости“, хладно је рекао, али је његов загрљај био чврст, топао и сигуран. Његов аманет.

Ево већ друга половина деценије како нисам била у том загрљају, али када се погледам у огледало видим исти хладни поглед, оштре црте лица, инатљивост иза којих се крије ватрена душа борца што се не предаје животу лако, а камоли смрти. Гени су чудо среће и несреће. Ваљда то тако иде. И знам све док видим њих у себи, ја сам сигурна да корачам уздигнуте главе правим путем и да чувам име својих предака неокаљаним оних због којих сам данас ту где јесам и то што јесам. Оних због којих дишем и због којих ћу дисати. Оних због којих не посустајем и оних због којих ћу кренути јаче. Оних и њих, свих у мени самој.

Тако да пре но што убедите себе да су вам идоли неки људи недоличног карактера и чудног морала (буџовани и спонзоруше) осврните се око себе и погледајте ко се мучио и ко се мучи да вама буде сигурно, топло и да безбрижно сањате о томе како ћете постати нешто што би окаљало образ свих ваших предака.

 

Да ли је то заиста вредно тога?

Да ли бисте били чисти испред себе?

Да ли бисте пљунили на све што јесте зарад новца и лажне славе, пуних џепова и празних глава?

За вас не знам, али драгоцено чувам дедин аманет и као мантру га понавља моје срце.

 

Аутор: Ивана Радосављевић

Уредник: Александар Ђорђевић