(Седи ноћу и решава питање: да ли треба шетати на корзоу или не и какве рђаве стране то има.)
Пре свега ово питање не захтева тако површан одговор, управо мишљење, које се своди сам на оно што је око у могућности пред собом да види.
Изашли смо на крагујевачки корзо. Прошетали смо два три пута. Ево шта можемо, управо шта треба закључити. Човек који не може да уђе дубље у ствар свакако ће закључити, да на корзо-у постоји утркивање у изгредном поступању према дамама и да је то неморално. То је погрешно. Јер свака група шетача, која својим понашањем пада у очи, има једног који се међу њима истиче својим непримерним поступцима. Али ту међу њима не постоји утркивање у добацивању, већ се неколицина њих услед своје слабости задовољава посматрајући једног кои им пружа својим изгредима сигуран доказ о својој малоумности. То код њих не траје дуго. Они у своме току сазревања сами увиђају незгоду тих рђавих уличних поступака, е се на време истржу из уличних гомила да би из њих извукли користи што ће створити свој сопствени суд о њима. Видите да то није неморално, него напротив има својих моралних страна. У супротном ако један од тих са корзоа буде у немогућности да се брзо отргне те непримерне гомиле, значи да је сеспособан и да га треба мирне душе пустити да ради шта хоће а његове поступке кажњавати.
Дакле корзо је једно згодно средство за селекцију, те га не треба забрањивати.
Ово је најстарији текст о корзо-у, пронашао га је Слободан Лазић, а објављен је у новинама „Сушичка кошава“, 03. маја 1931. године.
Сушичка кошава, 03. мај 1931. године
