Чича Радосав је увек био човек од принципа. Није много марио за мишљења других али је јако водио рачуна да те исте никада, ни на који начин, ни са намером, ни без ње, ни са чим не повреди. Волео је свакоме да помогне, и чинио је то. Барем док је имао снаге и воље. Време дефинитивно није било благонаклоно према њему, па је тако кроз два последња рата изгубио и оба сина, а недуго након тога и супругу. Са друге стране чича Радосав је био борац. Сахранио је синове и супругу и обезбедио себи парцелу између њих, знајући да ако он то не уради за живота неће имати ко то урадити након његовог краја. Чича Радосав се није плашио краја. Чак шта више као да му је пркосио. Није посећивао лекаре, и када би се разболео лечио би се травама које је сам стрпљиво сакупљао обронцима Бајчетине и Аџиних ливада. Силазио би до Грошнице само када би требао подићи пензију. Тада би и платио рачуне које има и свратио до оближњег дућана где би покуповао намирнице до следеће пензије. Не би оставио ни динара код себе. Говорио би: „Шта ће ми новац горе, кад га нити имам где потрошити, нити где чувати? Остарио сам ја. Могао бих и заборавити да га имам па да га поједу мишеви или инфлација. Не треба мени то.“
Чича Радосав је данас добио и неку част. Није се надао, па је био јако расположен. Заправо држава му је дала 5000 динара на конту пензије, да лакше прослави празнике и славе које има. Нису рачунали да сем Џекија и Џонија два војвођанска пулина он нема с ким прослављати. Зато је решио да и њих почасти. Узео је цело црево стишњење главе и чак пола килограма кавурме. Љубазна продавачица која би сат могла навити по њему је овај пут била изненађена овим новим артиклима који до сада нису били део његове потрошачке корпе, не знајући за част а знајући износ који увек остави у њеном пазару па га је онако пажљиво упитала да ли жели и цигарете. „Наравно, дете моје. Као и увек. Један бокс.“ Продавачица је кренула да сакупља паклице испод и повише касе, не би ли сакупила 10 паклица нишке Дрине ћилимаре. Чича Радосав је Дрину пушио цео живот.
„Имам само четири паклице ове Дрине. Мораћемо да додамо шест ове нове.“- рекла је продавачица
„Али мени треба нишка а не сарајевска или нека друга Дрина.“- збуњено је рекао Радосав
„Па ово и јесте нишка дрина, само су јој променили паклицу…“
Чича Радосав је узео једну паклицу нове Дрине у своје жуљаве руке и гледао је хипнотисано. Није констатовао ред иза њега и продавачицу која му је објашњавала да је то уствари иста Дрина, само су јој паклицу променили. Нека жена из позадине реда је добацивала да би требали пожурити или обезбедити још једну касу ако са сваким старцем у озбиљној деменцији планирају оволико времена трошити. Њеног времена, нагласила је.
Чича Радосав је само пао на колена и зајецао. Ону паклицу нове Дрине је изгужвао до непрепознавања и наставио је да јеца. Људи су били укипљени. У продавници је се чуо само његов јецај и зујање климе изнад њих. Чича Радосав то просто није могао појмити. Разумео је и да Бест постане ЛМ и Класик да постане Честерфилд. Разумео је он и да Застава постане Фиат, и Београђанка Кинеска продавница. Разумео је све, али да последње парче ћилима којег више нема на свадбама и испраћајима, у девојачким миразима, па ни у домаћим патентима са кутије цигара које су смрделе на буђ јер их нико није куповао сем њега и још неколицине њих који су одбијали да попусте чак и по цену сопствене штете, није разумео да то парче ћилима, симбола радости и среће неко замени симболом црног барјака.
Човек који није заплакао јавно ни када је изгубио све што је имао, овај пут је заплакао због паклице својих цигарета. Да ли га је време прегазило? Да ли више нико не рачуна на њега?
Џеки и Џони су стрпљиво чекали свога газду али он није долазио. Мрак је се већ почео спуштати а овце није имао ко затворити. Црквена звона су одзвањала из неке даљине а ја сам гледао оне четири паклице старе Дрине поред касе, не би ли и неко купио некоме за славу или како год, само да се некоме прода.
