Да ли ишта на свету може болети попут зуба? Ако може тај бол не би волео никад да искусим, јер се и са овим тешко носим. Некако сам прегурао прву смену и одмах по завршетку посла запуцао код зубара. На улазу у ординацију дочекало ме је непријатно изненађење. Мој зубар пошиње са радом тек за два сата. Заправо он и сад ради, али у државној служби. Након завршетка смене долази овде где ради са својим пацијентима. Има ту једна зубарка, али радије бих сачекао њега. Ако сам издржао оволико два сата ми неће толико тешко пасти. А сем тога, једини пут када ми је ова иста зубарка вадила зуб, две недеље ми је требало да се скинем са таблета против болова. Куда сад? Не потеже ми се пут кући, да би одмах по стизању кретао натраг.
Размишљајући шта ми је чинити, сетио сам се да би могао обићи Радетов стан.Када је одлазио за Француску дао ми је кључеве од стана и замолио да га повремено обиђем. Да проверим да није случајно пукла нека цев или нешто слично, покупим пошту, решим рачуне и наравно када год ми је потребан имам стан на располагању. А стан је на свега пар стотина метара од зубара. Деловало ми је као одлично решење. Попићу кафу, одморити мало и позвати га преко скајпа да се договоримо шта ћемо са новим рачунима које ћу покупити из сандучета. Раде је се лепо снашао. Јесте да рмбачи у некој радионици али рмбачи за 1700 евра месечно. Овде је, иако је мукотрпно завршио и факултет, радио у пекари, мењао дан за ноћ за неких 20000, које просто и није стизао да потроши јер је време које није проводио на послу проводио спавајући. Пролазили су дани, године а он је све више схватао да ако не ухвати неки скорији воз одавде биће прегажан од стране времена и завршиће копањем по контењерима тражећи остатке хлеба које ће спремати опет неки нови клинци, опет потпуно несвесни да најлепше дане свога живота проводе у зачараном сну Трнове Ружице чекајући некога ко ће доћи и отворити им очи. Радета је пробудио Милан. Милан је заједнички другар из средње који искрено говорећи није човек који има шта да понуди. Као ученик је се увек једва провлачио, а као човек касније увек извлачио. Међутим то је Радету дало додатни подстрек да се окуша у белом свету. Говорио је да ако је Милан успео, зашто не би он. Паметнији је, лепши, јачи и вреднији од њега. Када би неко покушао да га одговори од те идеје причом о нама као нацији коју не прихватају лако на западу због свих предрасуда коју наша националност носи, он би одговорио да овде једноставно нема перспективе.
-Погледај те људе око себе. Они не виде себе за пет година. Не знају ни да ли ће их дочекати а камоли где ли ће бити. А шта њима фали? Ништа! Сваког од њих да узмеш и посадиш било где у Европи, снашао би се очас посла. Овде једноставно немају шансе. Некада су одлазили само најбољи, данас одлазе сви који имају где да оду.
Подржао сам га. Тачније био сам једини који га је подржао у целој тој причи, јер сам вероватно и разумео нешто што други нису. Након што га је отац после дуге и тешке болести напустио то више није био исти Раде. То је био Раде који је имао тридесет година и јако мало лепих успомена. То је био Раде који је живот спознавао са интернета јер просто никада није имао времена за себе. Желео је да опроба себе. Није постојало више ништа што га је везивало за Крагујевац, а он као шумадинац, староседелац, поносан и разочаран желео је да се да се опроба као емигрант. Отишао је у Париз, убрзо је се се и оженио неком францускињом (Раде течно говори француски, али цели свој живот је као професор француског радио у пекари), добио сина кога је назвао Виктор по деди и желео је да се врати, али не још. Лепеница никада неће бити Сена, али ни онај француски лежај на којем би сваку ноћ уснио никада неће бити удобан као Симпов кауч који је његов покојни ћале узео на кредит још `86-е преко синдиката.
Узео сам кључ из касете аута и откључао улазна врата. Док сам улазио видео сам дечка од двадесетак година како носи две торбе трчећи ка улазу. Придржао сам врата и очекивао да уђе. Стао је на улазу.
-Извините, да ли би могао неке флајере да убацим у поштанску сандучад станара?
Пошто је торба била отворена, видео сам пропагандни материјал политичке странке која ми је била у најмању руку огавна. Али он је био љубазан. Такорећи, већ је био унутра, није морао да ме пита, било је довољно само да прође и заврши то што је наумио. Али не. Он је ипак имао довољно културе да се извини и пита. Нисам га могао одбити.
-Мени лично не смета. Ја не станујем овде мада сакупљам пошту за пријатеља. Ако то заиста желиш, што се мене тиче… слободно.
-Хвала вам.
Покупио сам Радетову пошту и узео један флајер од дечка са Холден Колфилд капом и поцепаним патикама које је вероватно носио целе зиме, јер није имао новац за зимске ципеле, и позвао лифт. Нисам могао да не поставим питање.
-Да ли је то заиста нешто што сматраш да требаш радити? Разумео бих да је можда нека друга политичка опција у питању, али делити флајере за њих док они уживају у свему ономе што теби недостаје?
-Студирам медицину. Један професор ме је упутио у ово. Очекујем да ми се једног дана ово врати. Ово није ствар нечега што желим, ово је ствар нечега што морам да урадим.
-Увек се можеш окренути и отићи.
-И оставити КГ? Цео мој живот је овде. Знате, ако ја ово не урадим, урадице неко други. Тај други ће онда моћи остати овде, а ја ћу онда стварно морати да одем. Ја не желим да идем одавде. Волео бих да постоји друго средство вредновања мога рада, али на жалост – нема га.
Људи са факултетима деле флајере са људима са купљеним дипломама. Не би требало да ме изненађује његово размишљање. Извадио сам телефон да погледам колико је сати јер ми се чинило да лифта нема читаву вечност.
-Тесла? Знате, само му је име наше. Пакује се у Кини и Ви сте вероватно први Србин који га је дотакао својим рукама. Наравно да ствари нису увек онакве како изгледају, али ако добро сагледате ствари схватићете да је срећа усклађеност жеља и могућности и да њена цена никад није превисока. Што пре то схватите, пре ћете и постати срећни. Ако сте реалиста.
-Назови ме романтиком.
-И романтизам ће добити своју етапу и својих пет минута, али опет ако се систем не промени из корена остатак живота ћемо и Ви и ја проводити у научној фантастици, покушавајући састављати крај са крајем а не крајцовати ништа од живота.
Лифт дефинитивно не ради. Дечко је завршио посао, захвалио се и отишао. Кренуо сам степеницама на седми спрат размишљајући о свим тим младим људима који толико тога имају да понуде а морају опет тако ниско да клече. Попио сам кафу и обавио пар разговора да би схватио да је већ време да се крене. Треба опет низ степенице са седмог, а то већ тражи времена. А и боље да ја мало сачекам њега. Можда порани па улетим пре заказаних првих првих прегледа које има. На излазу испред сандучића сам затекао неког другог клинца који је ове флајере од малопре вадио и гурао друге од неке друге странке. Застао сам.
-Реци ми искрено. Зашто то радиш?
Подигао је флајер од предходног дечка који је предходно извадио из једног сандучета.
-Зато што не желим да будем део њих да би постао оно што желим. Из убеђења!
Тако млад, а тако пун својих убеђења. Осмехнуо сам се и отишао. Зубар је већ стигао и пио је кафу. Није био расположен као обично па ме је то мало и забринуло.
-Поранили сте. Сестра је рекла да долазите тек за пола сата. Државна пракса преподне?
-До данас да. Од данас сам и званично отпуштен.
Остатак времена смо провели у тишини. Није имало потребе више ништа да га питам.
dejandimitrijevicblog
