Нове године – Повезао сам неколико дана радно. Од свитања до сумрака. Требало би да сам уморан. Да паднем у кревет и одспавам већи део следећег дана који је, ето чуда, без обавеза. Међутим, неке ствари се никад неће променити. Велика шоља кафе са млеком, кевин бурек и рачунар. Никад се не пријављујем на инкогнито. Волим да када укључим претраживаче видим предлоге који ми одговарају. После целодневног рада на весељима на којима радим заиста не бих волео када бих дошао у своју оазу 4×4 да ме затекне предлог Синана Сакића или Шекија Турковића. Нарочито зато што сам њиховом стваралаштву већ био осуђен цео дан. Молоко. Одавно га нисам слушао. Познати осећај. Е, то је ствар која буди нека стара сећања. Сећања. Чудна ствар. Умеју да подигну али и да укопају. Зависи од тренутног стања. То вам је попут алкохола код дијабетеса. Прво те нагло подигне, а онда те спусти до границе да не знаш да ли ћеш дочекати следећу чашицу. А ти свакако желиш следећу.
Некако увек природно стремимо даље. Стремећи планирамо. Планирањем очекујемо. Очекивањем дочекујемо. И тако дан за даном, година за годином. Глас Росин Марфи прекида звук месинџера.
– Где ћеш за Нову?
Мислим шта да одговорим. Песма коју слушам у позадини ме управо асоцира на дочек 2004. Тада сам имао 14 година мање, она је имала два детета мање и што је најбитније 2018. се чинила тако далеком. Док се дописујемо, са њеног компа сада вероватно удара Цеца или Карлеуша, а тада смо уз глас Росин Марфи, па рецимо ту Нову годину дочекали као да нам је последња. Управо сам се вратио из војске и мислио сам да сам непобедив. Она је била ту све време и мислио сам да ће и остати. Шта ти је младост?
Међутим, то вам је попут еволуције. Ја сам волео тврђи звук, али сам због ње заволео и Молоко. Биће да сам ја њу више волео, зато што она рецимо никада није заволела Систем. Можда је то и глупо размишљање, али у овом тренутку ми некако одзвања главом. А генерално не знам ни што ме то пита. Она ће сигурно отићи негде са својим мужем и уживати у Синановим и Шекијевим хитовима. Мислим, шта ја има ту да се љутим. Њега је ипак волела толико да заволи и Синана. Проблем је вероватно у томе што у том процесу њене еволуције је заборавила на оно што је некад она волела. Волела због себе. Заборавила на ствари које су њу чиниле њом. Интелигентном, лепом, другачијом… А сада је попут свих других. Јави се, ретко, са увек неким глупим питањем. Мислим, где ћеш за дочек? Питаш ли се где сам све ово време? Што је најгоре, и није једина. Много их је. Такозваних пријатеља, познаника, колега, партнера… Шта сада очекујете? Да вам одговорим, или можда са вама дочекам тај дан. Видео сам одговор једног паметног пријатеља на ово питање који би сада заиста радо искористио. Али све се некако суздржавам. Онако ограђен у својој оази. Мислим, дефинитивно сам у годинама када дочек Нове више и не изазива неку еуфорију. А нарочито не подстиче да га славим са вама који сте целу претходну били мање-више недоступни. А за вас остале, доконе, које нисам ни тражио, ни звао, а који сте се ето сад сетили мене, мислим, шта рећи сем заобиђите ме. Да сте ми требали као друштво будите сигурни да би вам се јавио. С тога ћу парафразирати Нину када су је једном ово исто питали.
–За Нову годину ћу загрлити људе које волим.
-Али где?
–Али зар је битно где?
Више није доступна. Видим да је прочитала. Молоко је завршио своју сесију. Очекујем да претраживач сам пусти неку сродну ствар. Уместо тога чујем глас Аце Лукаса. Кликћем на прозор Јутјуба. Лукасова реклама на Стинговог Енглеза у Њујорку. 4,3,2,1 – прескочи рекламу.
Питање је колико њих је прескочило а колико се ипак одлучило да је одгледа и да купи производ. Па, срећна Нова година, драги људи. И купујте оно што волите, а не оно што вам подваљују на рафовима испред ствари које желите у животу.
Aутор: dejandimitrijevicblog
