Кнез Милош је, после свог наглог одласка из Крагујевца за Београд, априла 1839. године, успео преко свога брата Јована и својих присталица да организује противу Савета буну у народу и гарнизонима у Крагујевцу, Ћуприји и Крушевцу. На вест да је кнез Милош заточеник Савета, да му се не дозвољава да иде у народ, да мора одобравати све што Савет затражи, да саветници хоће место њега да буду господари у Срби- ји, да желе потчинити Србију поново под туђинску власт, војници из поменутих гарнизона хтели су да дођу у Београд и да ослободе кнеза од његових непријатеља — саветника.
Крагујевачка војска се побунила 11. маја, а 12. маја су стигли војници из Ћуприје; крушевачки гарнизон је стигао тек после два дана, али се вратио из Чумића у Крагујевац кад су дознали како су њихови другови прошли у овој буни. Пошто су у Крагујевцу војници похапсили све своје официре који су одбили да се придруже буни, изашли су у варош, поставили страже око двора, магацина са оружјем и храном и почели хапсити угледне чиновнике и људе из вароши.
12. маја побуњени војници су пошли за Београд да доведу кнеза Милоша у Крагујевац. Било их је 420. Од Крагујевчана и сељака, који су били дошли на пи- јацу, узели су кола и волове да им вуку опрему и три топа која су собом повели. С њима је ишла и кнежева музика. Пред собом су терали све официре и похапшене грађане, неке пешице, а неке на коњима. Вођа буне био је подофицир Милисав Кулашевић из Шапца.
Чим се у Београду дознало за ову побуну, предузете су хитне мере да се буна сузбије. Савет и влада су одмах одржали седницу под председништвом кнеза Милоша. Било је јасно да је буна кнежево дело, али је он то одбијао и заклињао се пред митрополитом Петром да о буни ништа није знао. Одмах је одлучено да се из Београда пошаље војска београдских гарни- зона и позове народ против побуњеника, а за заповедника ове војске одређен је Тома Вучић Перишић. Он је од кнеза добио овлашћење са његовим потписом да угуши буну како буде знао. Положај кнеза Милоша био је врло тежак, јер је морао да шаље војску против оних који су пошли да га ослободе од његових непријатеља. Кнез Милош је био послао побуњеној војсци поруку да одустане од своје намере; међутим, војска није послушала кнежеву наредбу, већ је наставила пут ка Београду.
Обадве војске су се сусреле 15. маја код села Трешње испод Авале. Вучићеву војску, поред редовне београдске војске, чинили су и више од 1.000 људи народ- не милиције. Побуњени војници, опкољени са свих страна, без икакве наде на успех, после преговора који су трајали 24 часа, предали су се и положили оружје.
Мада је био обећао побуњеницима да ће их пустити мирно да иду својим кућама, Вучић је према њима строго поступио: војнике је разоружао, одузео им коње и топове, а да би их што више понизио, наредио им је да скину одело и оставио их само у кошуљи, голе и босе, па их онда упутио кућама. То је објашњавао тиме да су војници, одевени у државна одела, самим тим себе обешчастили и осрамотили што су се подигли против Савета. Капелник војне музике Шлезингер био је поваљен пред фронтом у блато и изударан на мртво име, јер, према Вучићевом мишљењу, он је имао да се занима само својим музичким справама, а не и дру- гим стварима.
Војници крушевачког гарнизона, када су у Чумићу дознали за предају код Трешње, вратили су се у Крагујевац, заузели кнежез двор, затворили се и били спремни да се боре. Противу њих су се побунили Крагујевчани; није дошло до међусобне борбе, а кад су добили вест да је кнез Милош ван опасности, напустили су Крагујевац и вратили се у Крушевац.
Тома Вучић Перишић на путу од Трешње са војском, која је тада бројала преко 15.000 људи, дође у Крагујевац. Војска се улогорила на Дивљем пољу. Уз пут је Вучић био похватао велики број лица за која је држао да су имала учешћа у припремању буне, а и у самом Крагујевцу је многе похапсио. Ухватио је и Јована Обреновића, Милошевог брата, оковао га и бацио у затвор. Из Крагујевца је Вучић пошао у Београд, водећи за собом 42 лица под стражом; у Београду је био образован ванредни суд да суди учесницима у овој буни.
