У свом политичком развитку Крагујевац је често бивао центар политичких буна и манифестација.
Тома Вучић Перишић је пошао из Крагујевца јануара 1825. године да угуши буну, на чијем је челу био Милоје Поповић, звани Ђак, трговац из Кусатка. Ово је била озбиљна побуна, која је почела у смедеревској, па се проширила на пожаревачку и крагујевачку нахију, због великих дажбина и насиља нахијских кнезова. Војска, састављена од Гружана, била се искупила у Крагујевцу, а Тома Вучић Перишић, као кнез гружански, био је њен заповедник. Пред полазак војска је била окупљена испред Милошевог конака на пољани крај Лепенице. Из конака је чабровима доношено вино и давано војницима да пију. Овом приликом кнез Милош је дозволио да Тома Вучић Перишић може носити сабљу, јер су до тада само кнежева браћа Јован и Јеврем смели носити сабљу. Побуњеници су у Тополи одржали своју скупштину и кнезу Милошу доставили њене закључке да се убудуће прекине са зулумима нахијских кнезова, да народ бира своје старешине, које ће кнез потврђивати, да се смање порезе и кулук кнезовима, да трговина буде потпуно слободна и да нико не може бити погубљен без пристанка своје кнежевине и скупштине.
Ђакова буна је била угушена, а Милоје Поповић Ђак ухваћен и погубљен.
После 10 година, 1835. године, Тома Вучић Перишић је умирио у Крагујевцу побуњенике које је предводио Милета Радојковић, велики сердар расински, по коме је ова буна добила и своје име.
Ову побуну организовали су противници кнеза Милоша, народне старешине, који су били носиоци првобитне акумулације, насилници и отимачи народне имовине, на једном скупу у Крушевцу крајем 1834. године. Ту су се договорили о захтевима које ће кнезу поставити када се састане скупштина и о примени насилних мера, ако се он одупре захтевима. Једни су предлагали да се кнез Милош убије, други да се збаци, а Милета Радојковић је био противу једног и другог предлога, већ је тражио да се Милошева власт ограничи уставом, да се укину кулуци, да се даду народу права на употребу шума и да се укину повластице за извозну трговину. Пошто је кнез Милош добио обавештења о овоме састанку и намерама старешина, ови се поплаше и похитају са дизањем буне.
Са војском од 3.000 људи, углавном из јагодинске нахије, Милета Радојковић пође ка Крагујевцу. Кнез Милош који се тада налазио у Пожаревцу, преко Томе Вучића Перишића пожури да побуњенике умири обећањем да ће дати устав. Тома Вучић Перишић постигне споразум са вођама буне и побуњеничка војска уђе у већи део Крагујевца, а он задржи за себе мањи део вароши око Кнежевог конака. Кнез Милош је помишљао да због ове побуне напусти Србију, али одустао је од те намере, на молбу својих пријатеља. Да би се обавестио о узроцима буне, кнез Милош пошаље у Крагујевац свог секретара Димитрија Давидовића. Побуњеници изнесу своје захтеве: обезбеђење личности и имовине, поштовање туђе части, суђење по законима и доношење устава.
Пошто је дошло до измирења, требало је да вође распусте војску да се разиђе, јер није било више разлога за буну. Међутим, војници се нису хтели разилазити јер су били љути на своје вође пошто су се овом буном замерили кнезу и плашили су се да им се због тога не освети. Милета Радојковић је успео да убеди војнике да неће бити никакве освете, рекавши им: „Ко хоће да су му здрава леђа, нека иде са мном, а ко неће, нека ради како зна“. Тако он изведе војску из Крагујевца, а 15. јануара 1835. године кнез Милош је дошао у Крагујевац, измирио се са вођама буне, изљубио се са њима рекавши им: „Сви смо криви; и ја сам сам често грешио; трудимо се да се сви исправимо и опростимо узајамно једни другима“. Ово измирење су потврдили заклетвом у цркви.
