За развој Крагујевца врло је значајна 1818. година. Те године постао је престоница обновљене Србије. С обзиром на његов географски положај — у средини ослобођене Србије, на удаљености од Београда као седишта турске управе, ван цариградског друма и без турског становништва, кнез Милош је дошао у Крагујевац из села Црнуће, где се најчешће бавио, по одлуци Скупштине која је била одржана у манастиру Враћевшници (Црнућа је у близини манастира Враћевшнице). Од Крагујевца је створио државни и политички центар обновљене Србије.
Од тог времена почиње бржи развој Крагујевца. Поред старе вароши из турског доба, почиње се стварати нова варош око кнежевог двора на узвишици код Доњег парка, на левој обали Лепенице, на простору где се данас налази зграда ЈНА и Народни музеј (још и данас се именом Стара варош назива источни део Крагујевца, простор од моста за железничку станицу до Градске болнице).
Ту је било подигнуто неколико већих зграда за потребе двора: кнежев конак, конак књегиње Љубице, Амиџин конак са другим помоћним зградама. Цела ова група зграда била је ограђена јаком оградом од храстовог дрвета. Ван ограде налазиле су се кнежеве ливаде, а испред двора, на пољани, био је подигнут још један мањи конак. У близини је била и сува крушка о коју су, по пресуди, вешани кривци.
Кнежев конак је била једноспратна грађевина израђена у турском стилу, сва од дрвета. У приземљу у средини налазила се велика просторија — трпезарија у коју се могло сместити 60 особа. А с обе стране трпезарије биле су собе различите величине. На горњем спрату било је доста одељења, а међу њима једна кнежева свечана соба. Кнежева канцеларија се налазила на средини горњег спрата.
Кнежев конак је био не само стан владара Србије већ и средиште управне власти. Из њега се за све време владе кнеза Милоша управљало кнежевином Србијом (Кнежев конак, са неким унутрашњим преправкама, постојао је до 13. априла 1941. године. Приликом уласка Немаца, услед бомбардовања био је порушен и запаљен). Налазио се на месту где се данас налази зграда ЈНА.
Конак књегиње Љубице или Шарени конак — била је зграда у којој је живела књегиња Љубица са децом. И то је била једноспратна зграда изграђена од дрвета у турском стилу, а дрво није нигде било покривено малтером. У овој згради унутрашњи зидови били су ишарани сликама неког невештог немачког сликара, и због шаренила у бојама названа је Шарени конак. Било је интересантних слика: на површини мора пуно великих и малих риба, а китовима из ваздуха улећу рибе у уста; бродови на површини нимало не газе у воду већ плове поврх мора. На слици Марко Краљевић и вила насликано је много тропског биља. Вила је на себи имала зимску бунду, а у руци је држала једну лепо повезану књигу. У соби одређеној за кнеза Милана налазила се слика која је представљала дадиљу како љуља у колевци дете — малог кнеза. Али како ће ово дете постати кнез, то дадиља није смела бити већа од њега, зато је кнез насликан већи од дадиље, како лежи у колевци, смешећи се, а на глави има зелену чалму. На сликама су јахачи већи од коња, а ловци виши од дрвећа. У овом конаку се родио кнез Михаило 1823. године. У неким собама овога конака у приземљу била је смештена и државна благајна. Конак се налазио нешто лево од источног крила данашње гимназијске зграде. У њему су доцније биле смештене војне канцеларије; и он је до темеља изгорео 1884. године.
Амиџин конак подигнут је до ливаде где је обично вежбала кнежева гарда, а у свечане и празничне дане играло народно коло. Пошто у Крагујевцу још није било механа за смештај странаца, у овом конаку су одседали нахијски кнезови када су долазили послом у Крагујевац.
Унутрашња опремљеност ових зграда није се много разликовала од осталих имућних кућа у којима се спавало на поду застртом поњавама, понекад без душека и без сламњача; од столица биле су троношке, јело се из чинија дрвеним кашикама са софре уз коју се седело савијених ногу.
Кнежев двор је био као најимућнија народна кућа. Намештај је био скроман; главни део намештаја био је по собама: миндерлуци са јастуцима од чохе и кадифе испуњени вуном; на подовима ћилими, на прозорима капци дрвени и завесице од платна. По зидовима неко огледало и слике. У кнежевој трпезарији столови су били обични „дунђерски“, столице просте и дрвене, само једна са наслоном; на столовима свећњаци од метала, тањири од бакра, ножеви са дрвеним дршкама, кашике од обичног или шимшировог дрвета, сланици већином од дрвета. Иначе, било је предмета од сребра и злата, који су се износили само пред високе странце и царске изасланике.
Због странаца се међу намирницама на двору виђало и оно чега обично није било у другим кућама: салама, чоколада, пишкоте, рахатлокум, суво грожђе, фина брашна, разна вина и друго. Кнез Милош је волео домаће вино ритопечко, гибаницу, чорбу, паприкаш, кисео купус и ћевап. Јело се из бакарних тањира ножевима и виљушкама.
Крагујевчани су знали кад кнез руча или вечера, јер су ручак и вечеру у конаку објављивали звоном. Око стола је служила књегиња Љубица са другим женама. Служење око стола био је посао за младе и девојке. У двор су позиване младе и девојке из вароши да служе око стола кнежевог. Кад је кнез Милош седао за сто, једна од њих је, као прво, стављала пред њега врућу проју или погачу са струком сува или зелена босиљка.
Нова варош, која је била започета око кнежевог двора између Лепенице и Ердоглијског потока, ширила се у правцу старе вароши и временом оба ова насеља била су повезана улицама у којима су подизане приватне и државне зграде. Куће су обично биле бундручаре или чатмаре. Боље куће су биле покривене црепом и ћерамидом, а лошије сламом. Обично су куће биле мале и ниске, једнога кроја, разлике је било само у величини. Ретки су били прозори са стаклом, већ је била у употреби хартија — пенџерлија.
Кнежев секретар Димитрије Давидовић 1821. године становао је у једној кућици — чатмари која је имала само једну собицу без патоса. Била је покривена сеном и кровином као и већина осталих кућа. Кад се Вук Караџић налазио у комисији за превођење закона 1829. године, писао је: „Док се нијесмо преселили у Велики суд, ја сам мењао у Крагујевцу три квартира све гори од горега, а у Великом суду добио сам једну малу собицу, која није много шира од врата. Под мојом собом била је доле трпезарија, па је соба била тако патосана да сам свагда по мирису знао шта се доле једе“. По наређењу кнеза Милоша куће су морале бити покривене црепом или даскама, али ипак и 1836. године у Крагујевцу је било кућа покривених кровином. Али, како су у Крагујевцу била стварана државна надлештва и довођени многи људи: чиновници, учитељи, мајстори, понајвише из Аустрије, они су доносили друге навике и обичаје и због тога се Крагујевац морао прилагођавати новим потребама: грађене су нове куће, унутрашњост кућа добијала, по намештају, европски изглед, зидани су нови дућани са другојачијом робом, у механама се служило другојачије јело и пиће и у вароши је почео да се развија сасвим другојачији живот од онога примитивног какав се до тада водио.
Стварањем државних надлештава, доласком нових чиновника, развојем занатства и трговине становни-штво се бројно повећавало. И Крагујевац се претворио у велико насеље. У њему је 1818. године било 193 куће, после четири године 283, а 1832. године 600 кућа и преко 2.000 становника.
Остаци старог Крагујевца одржали су се до првих година после првог светског рата. Због просецања нових улица биле су порушене многе старе зграде на простору око данашњег паркинга испред моста. У данашњој Улици 27. марта налазио се конак Јеврема Обреновића, зграда која је служила као пошта, кнежева кафана (некадашња кафана „Босна“ у којој је свако, ко долази да тражи упослење, могао провести три дана о кнежевом трошку; ако се у овом року не запосли, морао је отићи из кафане), и многе трговачке и занатске радње.
Пет векова Крагујевца,
Драгољуб Бакић
