Једном приликом, кажу, кнез Милош уђе у крагујевачки затвор, у коме је било неколико ухапшених и свакога од њих запита због чега је ко ухапшен.
- Ја сам, Господару, ухапшен на правди бога, ни крив ни дужан, поштен сам и честит човек, али ето .. ., одговори један.
- Ја сам, Господару, исто тако, на правди бога допао ове беде, — одговори други.
И тако, неколико њих одговорише на исти начин.
- А ти? — запита кнез Милош једног међу по- следњима.
- Ја сам, Господару, праведно ухапшен, а то сам и заслужио. Учинио сам једно срамно дело! — и исприча му шта је учинио.
Кнез Милош га саслуша, намршти се и подвикну: „Одмах да се вучеш одавде, неваљалче један, јер ћеш, ако и даље останеш овде, покварити ове честите и поштене људе“ — показујући на оне који су страдали „на правди бога“. Нареди, затим, да се овај човек, кривац, пусти из затвора, а остали да се задрже.
Другом приликом један трговац, Србин из Аустрије, пожали се кнезу Милошу како му неки трговац из Крагујевца дугује поодавно једну суму новца, па ни- како неће овај дуг да му исплати. Кнез Милош, саслушавши тужбу упита овог трговца:
- Добро, хоћеш ли да ти судим по аустријском или по моме закону?
По аустријском, — одговори трговац.
- Кнез Милош му на то одговори: „Онда, дођи су тра“.
Сутрадан се пријави трговац кнезу, а овај га от- пусти, рекавши му: „Дођи сутра“. Неколико дана уза- стопце долазио је трговац кнезу, али је увек добијао исти одговор. Најзад, кад је и сам кнез увидео да се трговцу ово долажење и одбијање досадило, запита га:
- Е, па сад ми реци хоћеш ли да ти судим по аустријском или по моме закону?
- По твоме, — одговори радосно трговац.
На то кнез нареди да се трговцу из кнежеве касе одмах исплати дужна сума, додајући: „А ја ћу се са овим мојим лако наплатити“. И није му било тешко да наплати.
Ове две причице, мада изгледају чудне и невероватне, показују једну врсту пресуђивања која је била уобичајена за време кнеза Милоша, а у исто време схватање судске власти, која је вршена на један примитиван, али ефикасан начин: и судска и законодавна власт у Крагујевцу оличене су у личности кнеза Милоша.
У време кнеза Милоша није било писаних закона. Судило се по здравом разуму, на разне начине кажњаване су исте кривице, у пресуде је уношено много ори- гиналности, шеретлука, простоте и строгости.
У Крагујевцу је 1820. године постојао суд под називом Сербска канцеларија, а 1821. и 1822. године овај се суд називао Канцеларија народш сербска, Магистрат крагујевачки, или Суд крагујевачки. Члановима суда је одређено да пресуђују ситније кривице, а кнезу су су слате на пресуду веће и сумњиве. 1823. године ова канцеларија доби у надлежност пресуђивање дела и распри из целог београдског пашалука и би названа Суд општенародни сербски, а за председника суда би постављен кнез Јован Бобовац. Преустројством овога суда 1825. године даде му се назив Суд народни сербски, а из њега се 1826. године издвоји Магистрат крагујевачки. Сретењским уставом Суд народни сербски би замењен Државним совјетом.
Интересантни су били ови први судови у држави која се тек ствара. У њима је све било просто, фамилијарно и примитивно. Судије су били прости људи, колико-толико писмени, по дужности су живели у суду и заједнички се хранили. „Морали су да пазе на своје морално држање, да иду недељом и празником у цркву, да редовно посте среду и петак, да више седе у судници него у кафани“ и да тако прибаве важности и ауторитета.
Нису се лако умели снаћи у споровима, који су им изгледали да ће испасти замршени.
Да не би долазили у неприлике, да се ни сами не знају извући из неког заплета, сваку парницу су започињали покушајем измирења парничних страна. Ако би у том успели, пресуда би била убрзо готова. Али, делокруг њихове власти и рада био је сужен жељом кнеза Милоша да, поред административне, за себе прикупи и сву судску власт. Он није могао замислити да судску власт преда неком другом, јер то би значило одрећи се својевољно једног од најважнијих кнежевих атрибута, а судска власт, у време кад закона није било, имала је код ондашњег простог света страховити ауторитет. Зато је кнез за себе задржао најважнију и нај- значајнију од власти — судску.
Све пресуде које су судови изрицали имале су да прођу кроз кнежеве руке. Кнез је био и првостепени суд и Апелација и Касација. Није било пресуде коју он не би могао преиначити. Он је лично пресуђивао и ситне и крупне спорове, значајне и безначајне, смешне и озбиљне, па чак пресуђивао и брачне спорове, „али, после ових његових развода бракова, муж и жена су могли без икакве сметње поново се удати и оженити“.
Али, казне које су изрицане садржавале су сву озбиљност пресуда. Казне су утолико биле строже, уколико се тежило да се њиховом применом спречи понављање истих или сличних преступа. Тешке кривице: хајдучија, јатаковање, паликућство, кажњаване су вешањем, а лешеви су остављани док се сасвим не распадну или „док их птице и зверови не разнесу“. За бунтовнике против режима у употреби је била средњовековна казна телесног сакаћења. „Једном учеснику у Чарапићевој буни одсечене су обе руке више шаке и мало од језика, другоме, само десна рука и мало од језика“. Против крадљиваца употребљавана је глоба, или шиба. Оптужени је имао украдену ствар да плати по двострукој вредности или да је врати и да плати једноструку вредност украдене ствари. Шиба је обично извршавана недељом и празником да би њеном извршењу могло што више света присуствовати. По наређењу кнеза Милоша 20. априла 1824. године неки папуџија имао је бити шибан насред крагујевачке чар- шије и то „кроз шест стотина момака, шест пута горе и шест пута доле да прође“. Најчешћа, најпоучнија, најпоузданија и најпрактичнија казна била је бој. Батина је била као књига која отворена поучава. По наредби кнежевој сваки је могао бити бијен, без обзира на положај који заузима. Према женама се ова казна употребљавала у другом облику — жене су шибане камџијом.
Испред данашњег Официрског дома (данас зграда команде подручја, — прим. ред.), на углу доњег парка, према мосту којим се раније улазило у Војнотехнички завод, била је злогласна сува крушка, гиљотина кнежева, која је сваког опомињала на строгост казни и њихово страховито дејство.
У време када се држава стварала и решавала ва- жна питања о судбини народа, овим се строгим казнама прибављало поштовање кнежевим наредбама, а самовоља појединаца подводила под правило вршења дужности. Овим строгим казнама искорењени су многи пороци, мане и разузданости, а нарочито је искорењена хајдучија, која је једно време била права напаст. Ње је брзо нестало, а страни путници су говорили „да се кроз Србију путује безбедно . .. може човек обасут дукатима слободно ноћу путовати кроз шуму … да нема земље у којој се са више безбедности путује него ли у Србији“.
Пошто у Србији у то време није било писаних закона, осећала се за њима велика потреба.
Кнез Милош, као увиђајући њихову потребу, нареди да се бар преведе Наполеонов закон, па да се он у Србији примени. Био је одређен и одбор да проучи овај Закон, и да из њега издвоји и предложи оно што се према приликама у Србији могло применити. Но у Србији нису биле прилике за његову примену. „Његова би примена наишла у Србији на несавладиве те- шкоће, а нарочито стога што он не би могао послужити као путовођа при изрицању правде људима невештим у законским питањима и што се за вођење спорова по овом закону претпостављала радња правозаступника у име спорних страна. У Србији нема правозаступника; од њих шта више страхују у толикој мери да Србин често одустаје од најнесумњивијих својих потражива- ња пред аустријским судовима само да не би имао по- сла с адвокатом“.
Немање писаних основних закона било је извор незадовољствима, злоупотребама од стране власти, по- бунама против режима и жалбама народним. Кнез Милош је често обећавао да ће земљи дати писане законе, али је увек налазио начина да то своје обећање одложи. „Онако се човек веже за хартију, па не може да чини ни зло ни добро“, — говорио би он често про- тив оних, који би му изразили жељу за писаним зако- нима. Најзад, 1834. године у Крагујевцу обећа „да ће обнародовати казнене и грађанске законе чим буду готови и да ће се њима увести све реформе које изи- скује ново стање; да ће се он први овим законима по- коравати и тражити да их и други строго поштују“.
Године 1835. после буне за устав, кнез Милош на Сретење, 2. фебруара 1835. године, издаде нови Устав „сретењски“, и у четвртој глави новог устава говори се о законодавству, о државној управи, о сакупљању по- резе, а у седмој о судовима. Но, овај устав не би уве-
ден у живот,-јер на протесте Русије и Турске — (кнез Милош је увиђао и сам незгоду што је устав издао, али га је само положена заклетва везивала, те га сам он није укинуо), би укинут, а 1838. године у виду ха- тишерифа би прописан од стране Турске за Србију нов устав, звани Турски устав. С њим почиње ново доба у земљи: њиме се укида дотадашњи апсолутизам кнеза Милоша и његова власт ограничава; утврђује се једнакост грађана пред законом, неповредивост лично- сти и имања, дозвољава се слобода трговине и саобра- ћаја, укидају се кулуци, установљава се судска и управ- на хијерархија, а чиновницима се обезбеђују права којих дотле уопште нису имали, и они престају бити „господареве слуге“ како их је кнез Милош сматрао.
Овим новим Уставом мења се из основа судска и законодавна власт, које су дотле биле сконцентрисане у личности кнеза Милоша.
