Нићифор је бдио ноћима разбијајући главу космичким питањима. Заправо, он је био уверен у своја интересовања. Бавио се словенском митологијом, учио нове речи, покушавао да досегне етичке и естетичке врхунце, сањар без премца. И ишло му је, рекло би се. Одмерен и учтив, али увек недовољно задовољан собом. Можда је то оно што га је вукло ка Вишем. И веровао је себи, као што и данас верује. Звррррр- гласан телефон нокије подешен на старе, класичне телефонске звоњаве. „Здраво, побратиме“, рече глас:,“да ми помогнеш да одем до Ћемира?“ „Еј, па где си ти?“ одговори Нићифор, а у себи помисли: „Где си, откад си отишао у Швајцарску, дакле читаву деценију.“ Затим настави: „Може, побратиме, како ти кажеш, (претачем мед, имам и без тога нека посла, али побратим је побратим, тај је однос свети) код тебе сам ускоро.“ Припремајући се за полазак, размишљао је са осмехом о важности побратимства. О, како су то чврсте, истинске везе. Па да тога нема, све би се свело на пуко преживљавање, искамчавање ситниша за лебац. Ово као да све има смисла. Човек – паукова мрежа, мислио је, убеђен у своју мрежу изаткану добрим људима и часним поступцима. Навлачио је мајицу наопако и размишљао о невероватности људског сујеверја, а што се тиче наопаког. Све то са осмехом. Помоћи побратиму значи бити Монтењев грађанин света. И пошао је. Побратим га сачека нервозан уз псовање своје жене, не приметивши да је Нићифор стигао. „Еј, побратиме!“, „Идемо ли?“, „Одмах, побро.“ Побратим, Слободан, рече: „Хвала ти. Идем да видим Ћемировог клинца, нисам га видео 10 година, ја волим да обиђем своје. Имаш ли пљугу? Ах, Дрина, нисам навикао на крџе ваше, овог нема у Швици.“
Нићифор се оваквих прича наслушао, али побратимов глас је мио „Ђорђа, кажеш, да видиш? Па фино, свака ти част, побратиме.“ И тад се Нићи поврати старо поверење у побратима, оно поверење које је настало кад га је виђао, у детињству. „Ипак га то инострано деловање није омело да остане цар. То је господин, кад има времена да оде да види Ђорђа малог. Врло пажљив. Чуди ме да није Ђорђу купио чоколаду. Ма добро, заборавио, а можда ће и успут купити. И ја, срам ме било, о чему размишљам.“ И онда побратим: „Изградило се Краљево, катастрофа“
„Хм“, помисли Нићифор: „Катастрофа? То је ваљда добро?“, па наглас: „Да, да, побратиме.“
И тако се разлегала прича успут преко старог дела Краљева, оног необновљеног од земљотрса. А пролазили су улицом рецимо Стефана Немање, кад се побратим пожали на стање у земљи. Опет Нићифор мисли: „Шта ли му то смета кад је у Швици?“ па наглас: „Да, да, врло је сјебано.“Стигоше до Ћемира. „Где је Ђорђе“, упита. „Сад ћу да га позовем. Ђорђеее!“, викну Ћемир. Мали средњошколац стрча, зачуђен и лепо расположен. „Ево, побратиме, твога циља.“ „Здраво, сине“, рече Слободан, побратим, спуштеног погледа. Ништа више није рекао. Ништа, ако се изузме једно питање. Питао је: „Ћемире, можеш ли да ми позајмиш петсто еура? До уторка.“
аутор: Предраг Арсић
