Сине, знаш да не волим да причам о томе. Добро, знам да си навикао да ти причам пред спавање, али ја сам се тамо од тога прилично одвикао. Могу нешто друго да ти причам. Добро де, испричаћу ти, хајде. Али још само овог пута.
Заспао сам ономад, ко што поштен човек после дуга рада и треба да заспи. Буђење ме прекину. Не само у спавању, прекиде ми живот. Пробудио сам се у неком двадесет првом веку, како ми тада рекоше. Најпре се нисмо разумели, а био сам подно нашег села, наши људи, ал’ говоре брзо, опако и боктепитакако. Читав фртаљ месеца био сам међу њима. Они су исто овде живели, само нема ни ношње, ни гусала, ни приче до касно у ноћ.
Знам да ми ово нико неће веровати, знам, већ сам једаред могао главу изгубити, хтедоше ме на колац набијати због ове приче.
Пробудих се, кажем ти, у чудном неком свету. У белој одаји покрај људи у истим оделима. Одзвањаше пиштавци изнад моје главе. Па, не знам како другачије да ти објасним. Пиштавац сам ја звао справу коју они зову апаратом за мерење рада срца. Окренуо сам се и видео пиштавца на малом сточићу, сличном нашем у подруму. А на пиштавцу се зелени, зелене се неки бројеви, пролазе линије некакве и то ти тако пишти боговетну ноћ. Од тога трена, па до краја мог боравка тамо, свако мало могао си видети ‘артије са бројевима.
Јој! Опет леђа! Сад сам с поља, ударио мраз, ни ја нисам ко што сам био, осећам како ћу ускоро и ја за братом на небо. Морао сам куруз заштитити од мраза и бејах до ујка Васе, подарио ми неколико ланских кромпира, ја му даривао оно слатко што Миља спремила… Но, да наставим причу, ‘де сам стао? Да, бројеви.
Мало човеку у том свету да ради и од тога живи, што не стигнеш, брате мој, ти замени са добрим човеком, велик је свет, џак паприке за прасенце. Јок! Имају новце од папира, и на њему бројке! Велим ти ја! Сва су ти, сине, блага и вредности тија људи у тија папира.
На зиду окачени папири, и на њима бројеви, да им каже који је датум и који је дан. А ови око мене- ови што леже ко ја, гледају у парче механичког чудовишта, а оно равно и мења боје! Ништа ти ја не разумем, да л’ им је то неко тако рекао, или шта већ, враг би знао. Дођем до пенџера, па ка пољу- нема поља! То је тек прича. Све им је на неке ћошкове. Почео и ја да бројим, шта ћу. У свим зградама исти број пенџера, и све то тако фино и једнолично. Чизме направе, и на њима бројеви! Ти ти људи, сине, живе на броју.
А те справе што мењају боје, имају и ови што их гледам с пенџера. Ко да им је Бог додао још један део тела, па канапима везују уши за справу. И сваког момента су конектовани. А то Конектовани, то ћу овако да ти објасним: пааа… ипак не могу, заборави.
Ти људи ходе брзо. Као кад сунце ‘оће да зађе, а ти упрегнеш вола да пре мрака сврши посао. И све то они због бројева. Ваљда једном месечно од тог њиховог домаћина добијају новце, па само су тог дана да кажеш- хепи…овај… срећни.
О том добитку спевају и песме. Марко Краљевић је заборављен, а пева се о Џеку Денијелсу и Штоку. Ко су та двојица? Е па кад тако питаш, да ја теби кажем: Баш ниси урбан! Шали се тата. То ти је ракија, само није ракија. Ни то не могу да ти објасним.
И тако, неко ти тамо плаћа, неко ради. Овај што плаћа, тај ти не ради ништа. Мој доро Маре на иде ни упола брзо колико њихова лимена чудеса, ал’ један је мој Маре, а њима су сви њихови исти. И на њима бројеви. И напред и позади.
Жене такође нису ко наше. Срамота ме би кад видех једно девојче са ђерданом некаким у пупку, виси. Голишава носи неке папире, шта ти ја знам… Један дан бела, други дан дође тамна, ко да је цела дан на сунцу провела. Мада ми се чини да је дан провела на нечему другом, да простиш.
Ко да их је један јахач све зајахао, и трза уздама по свом плану, а они послушни, а мисле да нису. Не гледају у небо, него у екране, тамо виде какво ће и време бити, и све. Не дао ти Бог!
Ето, сине, нећу више о томе.
Благо нама, сутра је велики дан.
Зора је ледена, остаћу будан да ти ложим камин.
Предраг Арсић
