Активан сам тркач. То не значи да трчим професионално, напротив, активан сам аматер. Трчим свуда. По земљи, трави, бетону. Неколико пута сам трчао и по снегу, мада ми није претерано пријало. Од локација преферирам наравно Шумарице, због 100 начина да стазу продужите или скратите, да би погодили жељену километражу, или време. Кад ми Шумарице изађу на нос, трчим и око језера на Бубњу, по Кошутњаку и по ближим приградским насељима и селима. Трчао сам и по Заставином паркингу, пошто сам слушао да је некад кад је Застава била на врхунцу нерада био озбиљно спортско поприште, али ми се није допало.
Све је почело због вишка килограма. Напунио сам 22 и схватио да никада нећу бити млађи и лепши него што јесам, а цифра на ваги је почела да почиње са 9 уместо са 8. То је било превише. Трчао сам прво у патикама за баскет јер нисам имао за трчање. Данас имам тркачке патике. Нису оне најбоље, коштају само 5000. Ипак сам ја само упорни аматер, премда сам 2014. истрчао и Крагујевачки полумаратон.
За „Трку сећања“ чуо сам на фејсу. није ми било јасно ни ко организује ни зашто. Мислио сам да је град у питању. Тек касније сам видео да постоји и неки Клуб тркача, иако ја као тркач нисам знао за њега. И студенти и Ротаракт клуб за који сам само чуо су били организатори. Лепо, али и даље нисам схватио поенту. Када сам видео да је стаза 5300 метара, мало ми је постала јасније.
Било је 2 дана до 21. октобра, а 5 дана до трке. За ту стазу није био потребе да се спремам, могао бих и уназад да претрчим. Ем сам у форми, ем је познајем. Сетио сам да на Великом школском часу нисам био 11 година. Толико је прошло од када сам изашао из школе. Човече, ала је време прошло. Ала смо заборавили. Зато и јесмо овде где смо.
Одем на Велики школски час, видим, дошло је нешто мало света. Неких 3-4 пута мање него кад сам био основац. Тотално смо незаинтересовани. У некој другој земљи тај дан би био нерадан (јесте, ал би радили више другим данима), а цео град би морао да оде на помен страдалом народу. Склони смо да не ценимо своје, очигледно ни живе ни мртве.
Тек тада сам видео колико је „Трка сећања“ добра идеја. Кладим се да постоји маса људи која и не прође годинама кроз Шумарице. Која је заборавила кроз шта смо прошли. Којој за сваки трећи датум у нашој историји треба манифестација сећања. Решио сам да морам да одем.
Организација је била на нивоу. Види се да су дечаци и девојке први пут организовали манифестацију – не зато што је било лоше, напротив, него зато што су се баш потрудили. Хтели су да оставе утисак. И оставили су, богами јесу! На старту министар Удовичић! Ни мање ни више, него он, најбољи на свету у томе што је радио, који није победио само оног ко није био против њега у базену. Какав то осећај важности и озбиљности даје. Лепа капија за старт, видљиви столови за пријаву. А пријаве, бесплатне! Као мало шта у овој земљи. Кажу не плаћа се ништа, све је финансирано донацијама приватних фирми које су помогле. стаза обележена, волонтери на месту, било је чак и воде за освежење. Није да је било много потребно на овој стази имати освежење, али да се осећате као прави тркачи. Сама трка је била лакши тренинг. Није људима било запело да победе, тако и треба на оваквим тркама. Дружење, зезанција, прича. Лепо је било видети да је трчала маса људи која иначе не тренира. Задихала се, уруменили, ко да видим себе са 8 година мање и толико килограма више. Било би лепо да неко од њих настави тренинг самостално, или у оквиру тог Клуба тркача. Чујем да имају тренинге суботом, премда нисам још трчао са њима.
Ко је победио? Није важно, не јер ја нисам, него јер смо имали виши циљ. Које ми је било време? Заборавио сам. Памти Runtastic, ја само погледам после тренинга. Оно чега се сећам је да је за велику ствар потребно мало јединства и мало рада. Добили смо трку коју нисмо имали. Сутра можемо да добијемо уређени зелени простор, бициклистичку стазу или мурал на зиду. Бавили смо се спортом. Све смо више пред компом, све смо мање на терену, на стази, на трави. Дали смо пример млађима. Да може и лепо и здраво, да може и корисно и јефтино.
А има и сјајан видео клип посвећен трци, видим се чак и ја…
Видимо се на стази!!!
Немања Марковић
