Уш’о неки ђаво у народ, што кажу бабе – ал ‘стварно. Све полудело. Агресивност на сваком кораку, па чак и они који јој никад нису били склони томе, ваљда по оној народној „ако не можеш да их победиш, придружи им се“ промангупирали се, отањили им нерви и они би лечка по неком да распале. Но, заборавили су при том, кад смо већ на „терену“ пословица, ону народну најпознатију да „батина има два краја“, поготово за оне који нису у свакодневном контакту са њом. Некако, батинање, већ када до тога дође, треба препустити онима „што знају и умеју“ (а не само хоће), професионалцима којима је то ухлебљење, са њим и од њега живе.
Недавно се један старији Крагујевчанин нађе у саобрађајном инциденту. Ништа страшно, с обзиром на нашу саобраћајну културу, човек му „мало исек’о“ пут својим возилом, али он реши да то више не „кулира“. Падне и увертира кроз отворен прозор, оно типа „мајка“, „дете“ … Тек, испаде да момак, несавесни возач коме су „комплименти“ адресирани, а прича ће показати да му је то стални манир, реши да и он “ не искулира „, па изађе из кола.
Јунак ове приче не хтеде да остане упола обављеног посла, иако се никада за својих завидних деценија живота није побио, али са новопридошлим еланом крене, и то први, да се обрачуна. Младић прекопута, испоставиће се познати мафијаш из Ужица, некако то једва дочека и шину га ногом посред чела тако, да се овај простре по асфалту колико је дуг и широк. На мах му се врати стара добра грађанска свест и схвати да насиље није решење, поготово спроћу „школованог“ опонента, па реши да сукоб оконча, ускочи у свој ауто и закључа се. Но, и то му не би довољно, него здими с лица места, успут „одневши“ врата од лимузине противника ..
Ужичанин, као човек „из посла“, позове са мобилног саобраћајну полицију, они изађу и направе записник.
– Стварно „културиска“ неки тип, такав је и на суђењу био када се појавио са својим адвокатом као оштећена странка. Види се да му није први пут, за разлику од мене, вајкао се после у кафани причајући свој случај наш суграђанин ортацима.
Стара је истина да ко зна – зна, а он, ето, није знао, па га је то стајало судских трошкова, одштете за покидана врата лимузине и њен „опоравак“, казне од „само“ пар стотина хиљада динара и дугих, дугих ( још нису истекли) месеци ношења наногице. То би био његов коначан цех за, што би клинци и гејмери рекли, прелазак у „фајтинг мод“. Мада је, по многима и то не злурадо – добро и прошао.
Текст: Зоран Мишић
Извор: крагујевачке.рс
