За многе Крагујевчане овај мост представља историју, симбол давних времена, веома битан за овај град. Мост датира из времена када је Крагујевац био Прва престоница модерне Србије, када је мост на Лепеници био од дрвета и служио како би становништво, међу којим и Кнез Милош, посећивало цркву која се налази са друге стране Лепенице, познатију у народу као Стара црква, чији је ктитор био сам Кнез Милош Обреновић.
1927. године, мост је реконструисан, након чега добија другачију форму и постаје бетонско здање. Овај изглед, копча двеју обала Лепенице задржала је до дана данашњег. Ипак, за разлику од дана своје славе, из Милошевог и доба када је реконструисан, уз промену културе живљења, разни проблеми, наденули су му надимак који данас носи. Неретко ћете чути међу млађим живљем како овај мост називају “Шареним“. Мањак укуса, или вишак неукуса, млађих генерација, које су цртајући графите и скрнављећи оно што су њихови преци знојем градили, претворио га је у још једну од културних рана града Крагујевца.
Подсетимо, овај мост је старији од појединих земаља. Кога брига, ионако све старо умире, зар не? Ипак, заслужује ли овај мост овакав третман? Умиру ли мостови у Прагу, Бечу, Венецији? Зашто онда ћутимо? Да ли култура у Крагујевцу смртно крвари и, ако крвари, да ли ћемо прискочити у помоћ? Освестимо се, ако нико други не жели, ми морамо! Крагујевац је наше двориште и морамо га сами чувати. Апел за све генерације, Чувајмо наш град!
Аутор: Александар Ђорђевић
Када је један мали седмодишњак из издвојеног одељења ОШ Радоје Домановић, смештеног тада у „Бркићевој школи“ ишао кући на Пивару, прелазећи преко овог моста мислио је да ће бити одраслим тек онда, када преко ограде овог моста буде могао да види реку.