Из очевог невеселог искуства Михаило је знао да нема шале с Вучићем. Под присмотру је ставио све лађе на Дунаву и Сави да Вучићу запрече прелаз у Србију. У Београду је направио право опсадно стање, па су јаке страже непрестано шпартале улицама. Вучића је прогласио отпадником, заправо одметником, чак је био одредио „велику награду ко га ухвати жива или мртва“. Но, све је било касно, јер је Илија Новаковић „пуцњавом из топова огласио“ да кнежевска артиљерија служи Вучићу, који је почео позивати „људе к себи као на заповест царску“.
Праћен слабим батаљоном пешадије и ескадроном коњице, Михаило је 19. августа 1842. кренуо да угуши буну. Уместо да узме топове у Пожаревцу, он је на наговор министара „отишао право Крагујевцу“, у сусрет катастрофи. Показаће се да ратни савет, одржан у кући господар Јевремевој, није добро проценио главни правац кнежевог наступања.
Била је поноћ кад је Михаило кренуо на челу те чудне ескорте од неких 600 пешака и 30 коњаника, у којој су били и господар Јеврем и кнегиња Лјубица, чиме је био „лишен сваке личне иницијативе у раду“. Тако је унапред био осуђен на неуспех.
Михаило је у срджби Вучићеве ребеле називао неотачественицима и небраћом, али се не може њему приписати зашто је пут до Крагујевца обележен свирепошћу. Извори не потврђују да је Михаило наредио да се Хаджи Милутину одруби глава и стави у торбу, и још мање да се набије на колац да би се застрашили остали вучићевци. Ни свирепа смрт Луке Гарашанина зацело није била по књажевој заповести, али је јамачно део исконструисаних злих намера спрам младог књаза.
Недисциплинована светина направила је од кнежеве војске чудну ескорту у којој је „сваки хтео да заповеда“. И присуство „његове ожалошћене и узнемирене матере“ и неодлучног стрица Јеврема, давало је свему томе тон покислог пикника, а не крутог војничког похода. Предстраже су несмотрено, готово благонаклоно, ћаскале с вучићевцима као да није буна, омраза до истребљења.
Само се стари демагог Вучић није шалио у својим намерама. Као сушти завереник у свему овоме видео је сурову борбу за власт. „Не надајући се боју и отпору“ пуковник Арсеније – Арса Андрејевић „изишао је пред Вучићеве људе“, у сам табор. Нјега је, кад „Вучић опали из топова у гомилу људи што су били с Арсом дошли“, убио његов побратим Татар Богдан (Богдан Ђорђевић) који се „поплашио да Арса не успе убедити Вучићеве људе да пређу кнезу“.
Заповедник књажеве војске генерал Даниловић, „који је пред тим догађајима из Русије дошао“, једва је зауставио „гомилу од бежања“. Вучић је с Метиног брда топовима посејао панику међу михаиловцима, и својој геачкој војсци донео прву црту тријумфа. Вучић није био учени стратег, већ промућурни завереник који мора да победи. Нјегова тактичка замисао била је проста, али зато ефикасна. Топовима је кнежеву недисциплиновану војску, иако бројнију, терао у „дивље бекство“, а потом их гонио „док се нису сасвим распали“.
ПРИМЕТНО несамосталан, кнез је био оруђе у рукама својих саветника, поглавито мајчиним. Уместо војничке хитрине, тромост је господарила Михаиловом колоном. Првог дана заноћили су у Сопоту и негде код Рипња, уследио је сукоб. Ту је Хаджи Милутин Гарашанин задобио седам рана пре но што је подлегао. Син Лука и стари Хаджи Милутин прве су жртве књажевог похода, а по некима – његовог нестишаног беса што не може сузбити буну.
Ни тежак пораз није уверио генерала Даниловића у дубину распада његове војске. Желео је да Вучићу ноћу преотме топове. Но „удари велика киша“, па су кнегиња Лјубица и господар Јеврем сматрали да је посве ризично да „солдати оставе књаза сама на конаку“. Тиме је у неповрат отишла прилика да се бојна срећа преокрене. Кнез је изјутра коначно схватио да с војском, која је „пошла као на неку скупштину, а не да се бије“, не може поразити виспреног и окретног Вучића. Михаило је у наивној охолости послао емисаре Вучићу да се „на миран начин поравњају“.
ТраЖио је да топове и војску „врати у касарну на своје место“ и потом растури „војску од сељака“ и тако њему омогући миран пролаз до конака, па да „онда почнемо у миру преговарати“. Али Вучић је осетио да је господар ситуације, па осорно рече емисарима: „Кажите књазу да и ја волим да се на леп начин споразумемо, но нека књаз дође овде код мене, па ћемо се разговарати“.
Вучић је у том часу био војничина, а не демагог и вешт опсенар. Он мора да добија битке да би победио. Кнез је силом прилика претворен у пуког посматрача догађаја, у нежног војсковођу без праве идеје.
Поновно оглашавање Вучићевих топова само је повећало размере Михаиловог слома „и ако се није ни ступало у борбу“. Вучићева ђулад још једном направе пометњу, па кнежеви људи „почну бежати куд који знаде“. Посустали кнез „сам са свитом окрете пут натраг Београда“, свестан да више „није могао рачунати на победу“.
ПоЧело је повлачење које се претворило у општи пораз. Суморни војнички крах није могао спречити ни приспели стриц Јован „са 100 коњаника и 2.500 пешака“. Једини који је могао да преокрене ток ствари „бич Милошев“, Јован Мићић, необјашњиво је закаснио.
Страх од Вучића био је приметан и у Михаиловој свити. То се посебно уочавало код страшљивог господар Јеврема, коме су „дрхтале ноге на коњу и мамузе ударале о зенгије на ногама“. Вучић топовима распрши и војску господар Јованову и узалуд је кнегиња Лјубица са расплетеном косом у првим редовима „гласно јадикујући преклињала војнике да не одступају“. Био је то потпуни пораз војске, која није била куражно вођена и није имала смеоног вођу.
(Наставиће се)
Извор: новости.рс
