У драгстору

“Сине, јел ово рибља паштета? Не смем јетрену, а нисам понела наочаре.”

Гледам старицу од отприлике 80 година са половином хлеба, литром млека и кесом миксованог нивелисаног (трулог) воћа и ћутим. Прво, мени појам рибе и појам паштете никако не иде заједно, а друго хиљаду и једно питање ми пролази кроз главу. Без обзира колико сенилност може узети маха у тим годинама очигледно је да је старица тачно знала шта купује. Половина полубелог, најјефтиније млеко у целом граду (назови млеко), воће које неће дочекати сутра (али ето може послужити за неки напитак) и рибљу паштету као замену за неку морску рибу (опет здравље, дуг живот и све остало на талону) су нешто што ме тера да мислим да је њен живот рутина. Вероватно живи ту негде близу, вероватно сама јер послати старицу од 80 година у собним папучама у куповину делује ми ми недокучиво мојим можданим ћелијама. Тако да она није могла заборавити наочаре. Ово је рутина, а рутина се обавља рутински и ту нема места грешкама. Наравно, могуће је да јој је вид додатно ослабио и да јој наочаре које има више не врше сврху, а да за нове једноставно нема новца. Нема, а опет жива душа још увек има довољно самопоштовања да се крије иза своје немоћи покушавајући да остави утисак просечног грађанина у тим годинама. То што је у собним папучама није узрок тога што живи близу. Најближа стамбена зграда има око 200 метара а за старицу у овим годинама то није мала релација. Разлог је тај што њој друге од тих собних и не требају. Поштар пензију доноси кући (ако уопште и доноси), рачуни се плаћају ту поред Драгстора у пошти и оној рупи (не знам како се зове) где гомила чека сваки 20-ти да би платила струју ради попуста, лекар иза, фризер поред, цео свет једне 80-тогодишње старице у ужем кругу драгстора.

“Сине, јел рибља или јетрена. Не види бака, Сунце моје.”

Дефинитивно не види. Могао бих јој бити син, па и унук али ипак нисам толико млад да ми се обраћа попут неком тинејџеру. Јесам нижег раста и можда се и носим младалачки, али дефинитивно и моје лице је изрезано борама. Опет кнегла у грлу. Како мрзим тај осећај. Размишљам да јој кажем да то јесте рибља паштета али се не усуђујем јер знам да је то смеће и да то неко са 80 година старости дефинитивно не би требао јести. И сам сам радио у трговини па сам научио процењивати људе, читати њихове животе, жеље, могућности али и намере. Блузу је обукла наопако па је онај унутрашњи џеп у којем се налази новчаник буквално пред њеним носем. То што је танак није пресудно, али амблем Беобанке на њему и његова излизаност и готова распаднутост показује колико живот може бити окрутан. Вероватно је радила као режисерка или евентуално као кројач у неком предузећу јер је непрестано са два прста десне руке која јој била слободна правила неке покрете немирних прстију попут бројања или провлачења тканине испод шнајдерске машинске игле. А можда су то и само живци, али на њеном лицу је осмех тако да ми је прва теорија некако ближа. Осим ако и она није била трговац па јој је то остало као професионална деформација. Не, то не може бити. Тих година се трговци нису морали осмехивати муштеријама.

Већ дуже време стојимо једно наспрам другог ћутећи. Срце ми лупа појачано и поглед ми је упрт у то паковање рибље паштете тостолобика на којем пише “Здраво”. Док сам радио у Трнави долазио је повремено заступник Карнекса да провери асортиман, цене, да попише стање или понуди неке нове производе. Лично он ми је рекао да све те рибље паштете су буквално највеће смеће које се још увек само код нас продаје. Знам да ће старица узети ту паштету ако јој потврдим а знам да нема новца за ослића, скушу, туњевину или сардину.
Непријатну тишину прекида девојка која пакује неке грицкалице поред фрижидера са смрзнутом рибом. “Да, бако, то јесте рибља паштета и она кошта 35 динара. Али овде имате и ово дупло веће паковање другог произвођача са истом ценом.”
“Сунце бакино, хвала ти. Дај ми две конзерве.”

Окрећем се фрижидеру и гледам смрзнуту рибу покушавајући да се сетим шта сам хтео. У оваквим ситуацијама и Алцхајмер би ми позавидео. Крајичком ока видим старицу како вади новчаник и пребројава новац. Само је 50 динара у папиру, а остало је у металу. Не жели да се обрука на каси па пажљиво прелази прстима преко главе металног новца покушавајући да сабере њихове апоене. Након тога гледа у своју корпу покушавајући да сабере цене и… Осмехује се. Има довољно новца. Окреће се и одлази на касу. Ја се окрећем и узимам са полице конзерву коју јој је љубазна продавачица са осмехом понудила и читам. Датум паковања 29. 05. 2006. Рок употребе 29. 05. 2016. Не могу да верујем да ово може трајати 10 година. Узимам једну и одлазим на касу. Хоћу први пут у животу да пробам рибљу паштету и хоћу управо ову која је десет година на некој полици стрпливо чекала мене и старицу да се сретнемо и да је узмемо. Старица завршава на каси, али су три апоена од 5 динара са жигом народне банке Југославије па јој касирка не може наплатити рачун. Старица се више не смеје. “Па шта треба да пише, ћери моја”

“Србија бако, народна банка Србије” -одговара јој касирка.
“Ево вам новац. Наплатите старици!” – рекао сам прилично изнервиран. Тај апоен је млађи од паштете коју јој продају. Да ли је она заиста заслужила да је гомила људи у реду гледа са негодовањем зато што је једина њихова брига та што журе да своје препуне тешке корпе изруче на пулт? Старица ми се није захвалила. Изгледала је збуњено. Гледала је оних 15 динара на пулту, окренула се и отишла. Мислим да јој је ово био тренутак у животу када је схватила да свет у којем живи се не своди на круг Драгстора, и да се мало даље се свакодневно одигравају велике промене. Људи са којима је живела више нема, нема ни државе у којој је живела. Остао је само тај њен стан са свим тим успоменама, обавезе, дажбине и потреба. Потреба остати још увек ту и борити се за своје место последњим атомом снаге. Добро је. Сутра ће пензија. Прегурало је се и овај месец. Али зар динар више није динар и ко је њој дао те апоене уопште ако они нису у употреби. Касирка је наплатила и мој рачун и пакујући ствари у кесу приметио сам да је и оних 15 динара убацила у касу. Што да не? Вратиће их некоме и можда опет некога ставити у исти понижавајући положај. Треба само добро проценити. Треба бити стара, слабовида и понесена особа. Нагледао сам се сличних ствари радећи у трговини.

“Знате, да вам сад дође инспекција и да вам пронађе вишак новца од куцаних рачуна, остали би сте без посла.” нисам могао да прећутим. Није ми ништа одговорила. Познаје ме. Некада је она пазарила код мене и добро ме се сећа.
Стигао сам кући. Требало би да нешто поједем пред спавање и решио сам да то буде управо ова паштета. Отворио сам конзерву. Мирис је катастрофа а и боја није баш пријатна. Пробао сам и осетио да ћу повратити. Вероватно није кварна али је укус катастрофалан. Решио сам да дам Соњи да видим да ли ће она хтети макар пробати. Соња је пас којег сам недавно усвојио. Махала је репом, оњушила, окренула се и отишла. Отворио сам фрижидер и запитао се. “Шта ће старица ујутру доручковати?”

dejandimitrijevicblog