КНЕЗ Михаило је желео повратак у Србију без трвења. Заплети који су уследили 1848, снагом циклона заљуљали су трошну аустријску државну зграду и из темеља пореметили његове планове. У том врењу Михаило није био потпуно упућен у планове уједињења „око Србије као Пијемонта“ и да је Босна постала „главна арена српске националне активности“.
Михаило се уздао у обавештења Јакова Живановића, јер је то био „велики партизан Обреновићеве династије“. Сматрали су га вештим и интелигентним човеком, доктором „свију политичких и дипломатских шеретлука“. Било је то време кад се, како је говорио чувени јурист Ђорђе Стојаковић, аустријска монархија „у своје стихије раствара“.
У Загребу је марта 1848. врило, а прва личност био је Гај, који је позивао на револуцију. Док он жели крајишког пуковника Јелачића прогласити баном, у Србији опрезни Гарашанин упозорава становништво „да у миру и добром напретку остане“. Проницљиви администратор налаже својим чиновницима опрез због убацивања обреновићеваца и њихових политичких сплетки.
Гајев емисар Паја Чавловић био је у Београду „први весник онога шта се заиста догодило у Бечу 13. марта“. Срачунати Гарашанин припремио је мамац старом кнезу, коме је био потребан пажљив и одан слушалац, а то је био Блазнавац. Овај заступник Србије у Бечу, често је посећивао коджа-Милоша и наговорио га да из Беча крене у Загреб. Гајева уплетеност види се по поруци коју му повереник Херкаловић шаље из Крагујевца да „Милош не треба да изиђе жив из Загреба“. А београдску владу ухватио је страх и од Михаила, који је био у Новом Саду и тамо „радио против Карађорђевића, да би се докопао Београда“.
Боравак двојице Обреновића надомак српских граница дигао је олигархе на ноге, али се сцена обрачуна одиграла у Загребу, у кафани код „Ловачког рога“. Ту је Гај кнеза Милоша одмах ставио под стражу. Афера код „Ловачког рога“ трајала је од 21. маја до 9. јуна, што говори да је дипломатија сувише дуго вагала шта учинити са Милошем?
Нјегов кућни притвор имао је политичку позадину, а не да се „од овог богатуна исцеди део његовог новца“.
Остаје до краја нејасно зашто је Милош позајмио Јелачићевој влади 27.000 форинти и зашто је бану дао „један дијамантски прстен велике вредности“. Вероватно је Милош тиме плаћао сопствено избављење из Гајевог сужањства.
ИСПОД Михаилове привидне смирености, јавила се жудња да изблиза види Србију, сасвим инкогнито. Према истраживању Јеремије М. Павловића то се догодило 1851, кад је прокрстарио Србијом „као калуђер, под именом Михаило Обрадовић из Свете Горе“. Вешто кријући свој идентитет, Михаило је, како то наводи Ј. М. Павловић, најчешће „свраћао у манастире особито у дане манастирских слава, јер тада дође у манастир мноштво народа оба пола“.
Да све то није била само „сплетка и интрига“, сведочи и податак да је Михаило дошао из Новог Сада да избави оца из немалих неприлика.
Милош се морао извињавати бану због нетактичне изјаве о поклону, а Михаило је показао завидну дипломатску вештину изјавом да „Гај није никакви новацах примио“.
Милошевом афером у Загребу „пропала је једна од варијанти да се револуција са аустријске стране пренесе на турску“.
Михаило је неприметно нестао из епицентра једне политике која је изјаловила све његове наде о повратку на престо. Отишао је у бању Роич (Рогатец, Рогашка Слатина).
Пацек пише, не баш подробно, како је књаз Милош „уапшен и опљачкан“ и да се није „апса курталисати могао док Књаз Мијаило није дошао у Загреб“.
Суздржани хроничар живота екс-кнеза бележи да је Михаила, у Роичу, где је присилно политички тиховао, „послуживала лепа ђевојка од 17 година, кћи тамошњег бадемеистера Мариа Бергаус Словенка Штајеркиња“. Ту се изгледа зачела клица Михаиловог животног неуспеха.
Скромну Марију Бергхаус привукао је елегантан екс-књаз, „заносно отмен човек“, европски каваљер. Пред њом је био углађени човек „повисока раста, смеђ, сувоњав, крупних изразитих очију, пуне кратке браде, коју је делио по средини. Глас му је био крупан, а ход одмерен и еластичан“. Из његових уста није се никад чула „банална шала или увредљива псовка“. Из те бањске идиле, родио се 8. маја 1849. дечачић Вилхелм (Виљем). Добростиви Михаило синовљевој „матери је купио кућу у Роичу, снабдео је миразом и она се удаде за неког удовца Сцхиффера и родивши с њиме више деце, умире год. 1863“.
Михаилови контакти с Маријом Бергхаус били су строго званични, готово пословни, а у преписци је посредовао банкар Тирка.
Михаило је био предузео све да његов син не осети очево одсуство. Кад је „због лакомисленог живота породице“ кућа у Роичу требало да оде на добош, Михаило нареди Тирки да „опет купи кућу за његова сина Велимира“. Кад су му додијала честа „пискарања матере“, која је увек кубурила с новцем, Михаило „реши да одузме дете из те фамилије“.
Опет Пацек сведочи: „Књаз Велимира поиште к себи у Беч 1856-те год. Кад је детету било 7. год. мати га доведе и ја га одведем у Београд и ја га сместим код Антонија куће, где незнајући нико, кром Антонија пребудне 4 год“. Дом Анте Радивојевића био је Вељи истинска кућа, да што пре заборави претходно чемерно стање. Госпођа Софија је малишану „заменила мајку, док му је Антин син важио као брат“. И Велимир ће, као и његов отац, у потоњим догађајима показати наглашену црту наивности.
(Наставља се)
Извор: новости.рс
