Из наше чаршије на југословенски и европски ринг стигао је Драгослав Јаковљевић Бабеја, леворуки нокаутер, који је боксерски занат испекао у сопчету у Љубичином сокачету, које је дуго година успешно глумило боксерску салу. Да су тадашњи мајстори племените вештине из белог света видели ову „салу“, смејали би се до дана данашњег. Ипак, из Љубичиног сокачета, подучавани од Ђованија Лабруција, а касније Бориса Дугеца, изашло је много државних првака и великих мајстора. Највећи од свих мајстора, до дана данашњег, био је Драгослав Јаковљевић.
Најсјајније одличје које је Бабеја освојио у каријери је сребрна медаља на Европском првенству 1957. у Прагу. Оног тренутка кад ју је неки високи функционер Европске боксерске федерације ставио Бабеји око врата, медаља је сијала баш као да је од сувог злата. Нажалост, кад прођу године и сећања сасвим избледе, преостане само говор суве статистике. А истинита прича о финалу у средњој категорији на Европском првенству 1957. најкраће би гласила да је Драгослав Јаковљевић брутално покраден.
У четвртфиналу је победио Генадија Шаткова, првака Европе са претходног првенства 1955. у Берлину. Тих година боксери из Совјетског савеза и и земаља које су биле њихови сателити у Варшавском пакту, доминирали су Европским ринговима, па су сходно томе и њихове судије и функционери били све и сја у боксерским форумима. Совјети нису опраштали никоме, па ни Јаковљевићу што је њихову узданицу и кандидата за највише одличје на првенству, послао са такмичења кући, пре финала. У полуфиналу му нису могли ништа, јер је Француза Шенберга тако испреслишавао, да је судијски жири морао да буде једногласан. Чекало се финале и дочекало. Да ствар по нашег шампиона буде гора, у предходној борби за златну медаљу у полусредњој категорији, деветнаестогодишњи дебитант из Италије, Нино Бенвенути, потоњи професионални првак и легенда светског бокса, испрескакао је још једног фаворита из Варшавског пакта, Пољака Тадеуша Валасека, заиста великог мајстора племените вештине. Сви који су о нечему одлучивали на шампионату у Прагу, а пореклом из земаља иза гвоздене завесе, били су нарогушени. Очекивало се да један други Пољак, Збигњев Пјетшиковски, победи нашег Бабеју и мало побољша златом у полутешкој, укупан утисак о наступу земаља које су са Совјетима градиле пут у сјајну комунистичку будућност у свим сферама живота, па наравски, и у спорту. Оно Римско „хлеба и игара“ итекако је било важно у земљама непатвореног комунизма. Иако је Двадесети конгрес партије бољшевика био одржан претходне године, дух Јосифа Висарионовича је још увек лебдео од Москве до Варшаве, наравно преко Прага, који је био домаћин најбољим Европским боксерима. Јаковљевић је, чини се, могао и да нокаутира Пјетшиковског, опет би судијском одлуком био поражен. Наравно, Збигњев Пјетшиковски је био један од највећих боксера тих времена и нико разуман није ни очекивао да га Бабеја пошаље са ринга у царство снова. Радило се о изванредно снажном и технички савршеном борцу, који готово да није имао мане. Упркос свему Драгослав Јаковљевић је одбоксовао перфектан меч и извојевао чисту победу. Свим присутнима, укључујући и Пјетшиковског, је то било савршено јасно кад је гонг означио крај треће рунде. Једино су тројица товариша судија мислили различито и победу доделили репрезентативцу Пољске. Друга двојица судија из мрске, капиталистичке Европе су гласали за Јаковљевића. Није заиста Пјетшиковски крив ни зрнце за ову велику крађу, он је сирома’ још попио и батине на рингу, али ми је било баш слатко кад га је три године касније на Олимпијади у Риму, млађани Касијус Клеј истукао као нико пре. Још увек, с времена на време, са задовољством погледам на Јутјубу снимак из Рима, само ради сасвим личне сатисфакције за судијску крађу из Прага 2. јуна 1957. године.
На наредна три првенства Европе у Луцерну, Београду и Москви Јаковљевић је освајао бронзане медаље. Мени је некако највише остало у сећању полуфинале у Москви 1963., против великог Руса Валерија Попеченка. Радило се о заиста невиђеном таленту, од којег је Руска спортска лабораторија направила непобедиву боксерску машину. Попеченко је управо у то време завршио и студије електротехнике на Ломоносову и представљао је велики рекламни пано Совјетске доминације у светском спорту. Јаковљевић је изгубио тај меч, а да ја до дана данашњег не знам зашто. Исто бих мишљење имао и да су судије прогласиле победу нашег боксера. Био је то чудан меч двојице нокаутера, који су успут били и савршени техничари. У мечу готово да није пао ни један чист ударац. Два велика мајстора су демонстрирала сав могући репертоар ескиважа и нарочито блокада. Понекад помислим да младим боксерима треба приказивати снимак овог меча као демонстрацију вештине одбране у боксу. Ово је један од ретких мечева које сам гледао, а да ми није било жао што је мој фаворит изгубио.
На домаћем рингу половином 50-тих Јаковљевић је био доминантан у полусредњој и средњој категорији. Тих година на нашем и европским ринговима у те две категорије су се окупиле све саме будуће легенде европског бокса. Феофанов, Валасек, Пјетшиковски, Шатков, Бенвенути, Тамулис и Лагутин, наши Марић и Келава. Бабеја је био готово претплаћен на прво место на државним првенствима и један од чланова репрезентације на чије се бодове могло унапред рачунати у предвиђању резултата. Освојио је највреднији домаћи трофеј „Златну рукавицу“ ефектним нокаутом над Пољаком Словакијевичем. Почетком 60-тих је све ређе наступао у домаћем екипном првенству, јер су му противници предавали борбе унапред. Полако али сигурно, начињао га је највећи непријатељ сваког шампиона – засићење и умор. На једном државном првенству ‘60 и неке није желео да наступи. Било му је доста титула, које је освајао од полусредње до полутешке категорије. Није више имао мотива да се доказује, сви су одавно знали да је дефинитивно најбољи. Али, надолазиле су младе снаге жељне успеха. Многи момци су желели да пут ка звездама започну тако што ће се доказати на највећем.
То је мислио и Драгиша Станковић Челик, који је освојио титулу првака у полутешкој у години кад је Бабеја пропустио државно првенство. Младом нишлији није била довољна титула првака. Нови првак државе је сишавши са ринга одмах дао како Драгослав Јаковљевић није смео да му изађе на мегдан, него је одустао од учешћа на првенству државе, плашећи се од њега, човека од челика и борца коме нема равна. Сви су се смејали Драгиши Станковићу Челику, младићу скромног боксерског знања, само је Бабеја смркнуто стезао вилице и ћутао. Кажу неки да је тих дана био бесан као никад у животу.
Каже наш народ „јаком Мара иде у сватове“, па је тако и Челик са Нишаве морао да дође на Градски стадион у Крагујевцу на редовно коло Савезне боксерске лиге. „Раднички“ се састајао са имењаком из Ниша. Интересовање за меч је било огромно. Ринг је обично био постављан испред јужне трибине стадиона, али је за ову прилику премештен испред западне трибине, која је примала више гледалаца. У публици се очекивало да због свега изреченог на његов рачун Јаковљевић нокаутира Станковића одмах после ударца гонга који означава почетак прве рунде. Чак су и поједини навијачи из Ниша делили мишљење крагујевчана. Једино не знам шта је мислио Драгиша Станковић док се пењао на ринг, али Јаковљевић сигурно није делио мишљење својих навијача. Спремио је паклену казну свом неваспитаном и неозбиљном противнику. Од првог ударца гонга тукао га је као мало дете. Слао га је на под у свакој рунди тачно два пута. По ондашњим правилима, када боксер три пута доживи нокдаун, борба се аутоматски прекида и досуђује технички нокаут. Бабеја је веома водио рачуна да се то не догоди, како борба и Челикове муке не би трајале краће од три рунде. Када је сишао с ринга на рамену су му се јасно видели трагови Станковићевих зуба. Драгиша Станковић није само грађом тела и сировом снагом подсећао на Тајсона, био је склон и фауловима много година пре меча Тајсон – Холифилд, у којем је овом другом противник одгризао комад уха.
Велике шампионе у сваком спорту краси између осталих и особина да су веома самосвесни и без сујете. За сваког просечног борца је срамота да га противник обори на под и зато многи док им судија броји, покушавају да се оправдају како су се оклизнули, случајно изгубили равнотежу и слично. Никад нико од просечних није добровољно сео на под. Драгослав Јаковљевић јесте. Учинио је то као изванредно успешан тактички гест у борби са још младим и недораслим Богољубом Кахриманом, много касније државним прваком и освајачем „Златне рукавице“. Кад је млади средњаш „Црвене Звезде“ изашао на ринг у Крагујевцу, нико у публици није знао ништа о њему. Штавише, присутни су се чудили што овај полетарац излази Бабеји на мегдан и осуђивали тренера београдског клуба што није предао овај меч унапред. Када је гонг означио почетак борбе млади Кахриман је излетео као метак из свог угла и млатарајући рукама попут хеликоптерске елисе навалио на шампиона као нездрав. Гледао сам овај меч са четири пет метара од ринга и видео Јаковљевићев поглед. Био је изненађен и збуњен за делић секунде. Онда се, блокирајући ударце дуплим декунгом, повукао уназад до угла ринга, наслонио леђима на њега и склизнуо на под. Многи навијачи Богољуба Кахримана су после меча причали како је њихов љубимац оборио великог Јаковљевића. Могу да се закунем да није, јер највише верујем оном што видим сопственим очима. Јаковљевић је сам сео на под ринга и сачекао да му судија по пропису одброји до осам. Затим је изашао из угла и следила је добро позната комбинација која се завршавала левим аперкатом у плексус противника, после чега судија није ни морао да броји до десет. Многи су тако падали по ринговима широм Југославије и Европе, па и прпошни Богољуб Кахриман, који је мислио да може на брзину да из’вата једног од највећих шампиона које је аматерски бокс имао.
Гледао сам Јаковљевићев последњи меч у каријери против надолазећег, младог и амбициозног Бранка Димића из „Црвене звезде“. Стари шампион је већ био уморан. Уморан од Пјетшиковског, Попеченка, Бенвенутија, Шаткова, Валасека и свих оних великана са којима је укрштао песнице читав свој боксерски живот. Млади Димић је то знао и желео је да почетак своје каријере украси победом над Бабејом. Готово да му је успело, да се није мало „заборавио“ са ким је у рингу. У трећој рунди, севнуо је леви аперкат и Димић је борбу завршио склупчан на поду док је судија одбројавао до десет.
Након много година, појавио се у Крагујевцу Драгослав Јаковљевић Бабеја, златна левица Југословенског и Европског бокса. Дошао је да среди ствари око националне пензије. Три бронзане и једна сребрна медаља са европских првенстава, освојене у време када су та такмичења била јача и цењенија него данашња светска првенства у боксу, требало је да буду разлози да му се решење о пензији однесе на сребрном тањиру у Чикаго, где остарели шампион живи већ неколико деценија.
Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић
