Циле је уствари, Предраг Михајловић, мајстор фотографије и мој друг неколико деценија. Заиста не знам због чега, али и дан данас памтим где смо се и како упознали. Циле је био матурант који је желео да упише студије камере на београдској Академији. Случајно смо се срели испред Градског дома, и он се пун страхопоштовања према студенту друге године филмске режије, тј. мени, обратио са питањем у вези неке стручне литературе. На срећу, Циле није положио пријемни испит. Кажем на срећу, јер да је положио, био би данас само један од врхунских директора фотографије, који у земљи Србији траће свој таленат на снимање серија типа мојрођаксаселаукојемсебабачешља. Овако, г. Михајловић је уписао правни факултет, који нормално, никад није завршио, али је у међувремену постао предавач фотографске уметности на једном другом факултету.
Кад га је Фото савез Југославије прогласио 1995. године за Мајстора фотографије, ту титулу је поседовало још свега 24 (двадесет и четири) Југословена – живих и мртвих. Мање од 0,1 промила становништва СФРЈ. Да сам нека власт у овом граду прогласио бих Цилета, само због тога, почасним грађанином старе престонице, и веома се правио важан пред камерама локалних телевизија што сам у друштву са г. Михајловићем.
Циле је у свом дугом фотографском стажу обављао разне задатке. Летео је хеликоптером изнад Крагујевца и сликао град из ваздуха. (Ако једном објавим књигу о овом граду, сигуран сам да ће једна од тих фотографија бити на корицама књиге.) Устајао је у четири ујутро, да ухвати најбоље светло на фигурама оних прелепих Атласа, који држе терасу на згради „код Саобраћајца“. Једно време је чак сликао фудбалске утакмице за спортске стране „Светлости“. Е, то је било весело!
Фоторепортери на фудбалским утакмицама обично заузму место иза гола слабијег тима, и чекају да се намести ситуација. Циле није био фоторепортер, он је одувек био уметнички фотограф. Њега нису занимали само голови. Понесен динамиком и експресијом фудбалске игре и људских фигура у покрету, трчао је поред аут линије читаву утакмицу, да би снимио добар фотос. Не знам шта му је рекао уредник, али је извесно да је на тој утакмици претрчао више него сви првотимци „Радничког“ . Тако је то кад ниси обичан фото репортер, који отаљава посао на друголигашком терену.
Својевремено сам био велики фан Цилетових live фотографија. Осим животних призора снимљених камером великог Картије – Бресона, нисам никада видео веће мајсторство ни умеће. Нарочито сам био одушевљен серијом о познатом крагујевачком аутсајдеру Душану Томићу Пацову. Серијал тих фотографија ме је узбуђивао као својевремено документарац чувених америчких мајстора Друа и Ликока о сахрани Џона Кенедија. Биле су то прелепе слике аутентичног људског бола и очаја. И док сам једном приликом, Цилету „објашњавао“ колико су му радови добри, он ми је потпуно равнодушно одговорио да га live фотографија више не занима много, и да се окреће ка сликању и фотографском истраживању пејзажа. Нисам му ништа рекао, али сам у дубини душе мислио да чини велику грешку што напушта један фотографски жанр у коме је постао велики мајстор. Скоро да сам и заборавио на овај разговор, кад ме је Циле позвао да видим нове слике. Да, били су то пејзажи Шумадије, лепши него у било којој природи. Била је то права светковина боја и светла са преораних и покошених поља Шумадије. И све то у црно белој техници на Ilford фото папиру, достојно највећих домета мајстора суве игле у сликарству. Својевремено је велики Леонардо да Винчи започео технику сфумата. Мислим да би стари мајстор био сасвим задовољан, да је био у ситуацији да види Цилетове пејзаже.
Пре десетак година снимао сам документарни филм о Предрагу Цилету Михајловићу. Сматрао сам да је Циле већ у фази кад треба направити један резимирајући документ о њему. Снимање је било завршено и требало је да се отпочне са монтажом. Једног дана бануо је Циле са великом ковертом тек ископираних фотографија. Била је то фото прича о једном храсту у Шумадији, коју је Циле снимао стрпљиво неколико година. На сликама су приказане разне фазе у којима је племенито стабло одолевало многим недаћама – громови су му откидали једну по једну грану, кише и ветрови га ударали, све док се изнемогло једног дана није срушило. Циле је ове фотографије, сагу о борби храста са природом, објавио у књизи „Старац из Мандића“. Ја сам схватио да би било глупо завршити филм о једном таленту, који још расте и умножава се у нова ремек дела. Има времена – једног дана ћемо завршити снимање. Ми или неко млађи од нас.
Најбоље фотографије мојих клинаца сам направио „Никоном“ F4, који сам једног лета позајмио од Цилета. И дан данас ме пријатељи кад виде ове фотографије питају са неверицом: „Ко је ово слик’о?“. Дубоко сам уверен да ми је Циле, позајмљујући фото апарат, великодушно позајмио и трунку свог великог талента.
