Један мој пријатељ тврди да о неким стварима, тј. догађањима од пре неку деценију, треба поново писати у новинама – да се не забораве. Па ево, сећате ли се например, да је један млади, талентовани, драмски писац, интелектуалац и некадашњи матурант Прве крагујевачке гимназије једном изјавио медијима да је Крагујевац одвратан град. Каже, „чак су и имена улица и бројеви кућа црвени“. Јадан драмски писац, живи одавно у Београду па није знао да је један други, нешто старији, писац приликом последње посете Друга Тита срцу Шумадије, предлагао да се од аутопута пусти неки гас који у додиру са кисеоником порумени, па кад наиђу Броз & co., да и небо изнад Крагујевца буде црвено. Идеја је пропала јер је неко сачувао присуство духа у свеопштој еуфорији око дочека Ј. Б. Тита и Јованке, па је упитао: „Људи, а шта ћемо ако дуне ветар?“ Онај први писац што се онако изразио о нашем граду заборавио је да дода да је код куће јео лебац који је његов тата зарађивао у згради прекопута Нове цркве – среском комитету СКЈ, где је био врло високи функционер и активно стварао имиџ града на Лепеници.
Тачно је то да у нашем граду још увек стоје црвене кућне нумере и црвене табле са називима улица, али није ли претерано осећати према читавом граду одвратност због тога.
Да ли се сећате смене српских либерала раних седамдесетих? За оне који тада нису били ни рођени кратко, објашњење: била је то група у руководству српских „комуњара“, младих и школованих људи, који су хтели да Другу Брозу објасне да се од слепе покорности Партији и веровању у њене догме не може месити хлеб. И да нашу економију треба деидеологизовати и организовати на начин како се то ради у успешном и богатом свету. Укратко: директор фабрике треба да буде образован, вредан и спретан у свом послу. Није важно да ли је члан Партије! Чак се помињала и приватна својина, у то време тековина мрског нам капитализма. Сви су смењени до једнога! Најуривани и прогањани са посла којим су се бавили кад су смењени са партијских функција. Е, сад какве везе то има са нашом чаршијом? Па ето, има – један од главних у Србији, после оних из Београда, био је секретар крагујевачког комитета.
Кажу они који политику проучавају као феномен да је смена српских либерала утрла пут којим ће на чело Србије петнаестак година после ушетати онај кога смо протекле две деценије највише проклињали, за све што нам се од живота одбило. Заборавило се на оно гласање од 104% ЗА, али није то тема овог пута. Тема би могла бити да је он без икакве добре намере да то учини, пробудио ону невидљиву клицу грађанске класе склоне демократији, која је у време стављања црвених плочица на куће у Крагујевцу, изгледала потпуно затрто и искорењено. Знате и сами шта се све после догађало. Стварање и јачање политичких партија демократске оријентације, крађе на изборима, протести, шетње, демонстрације и најзад 5. октобар. Након тога, после пола века, први демократски изабрани премијер и влада у Србији, са све парламентом и пут ка демократизацији и Европи. Знате и за убиство премијера и ко га је убио (ово друго не знамо у потпуности), поново избори, владе, парламенти, хоћемо-нећемо у Европу, пливајући курс динара, који у последње време више рони него што плива итд. Да не набрајам даље, знате то и сами. Али сигуран сам да мало ко од вас зна, а још мање се сећа да је онај млади драмски писац са почетка приче, у међувремену стигао до положаја народног посланика у Српском парламенту. Припада партији која је на државном нивоу (као) у опозицији, а на локалном, ту и тамо у власти. И шта је он мени крив, питате се? Па није ми баш најкривљи, али не могу да му заборавим оно што је рекао о нашем (и ваљда), његовом граду.
А ево што му то нисам до дана данашњег заборавио. У време црвених кућних нумера у овој земљи ниси могао да будеш неко и нешто ако немаш партијску књижицу. Без обзира на знање, таленат и друге способности које те красе, превасходно се тражила она, мала, црвена, са натписом на корицама у златотиску: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ Ваљда је требало да значи: сви у једну партију и под једним вођом. Без партијске књижице и диплома Харварда је била девалвирана. Још сте могли бити сумњиви, јер на Харварду марксизам и општенародна одбрана нису били обавезни предмети. Онда је дошло ново, демократско доба. Отеране комуњаре с власти и нагрђене на пасја уста. Уведене су партијске књижице разних боја и нијанси. Онај млади драмски писац и његови одабрали су једну варијанту црвене, али мало тамније. Ваљда у складу са патином која је попадала на наше кућне бројеве и табле са именима улица. Упркос овом мулти колориту корица партијских књижица једна ствар је и даље остала непромењена. И даље сте нико и ништа без партијске књижице.
Оно у време Ј. Б. Тита бар се знало које боје. Ово данас треба да пратиш политичке хронике у медијима, а богами, и астролошке прогнозе, па да на време обезбедиш праву боју. Има и неких који су се снашли па се снабдели са више књижица, па кад РТС или РТК саопште резултате избора, они право у штаб победника на виски и остало мезе.
