У свим градовима, па и нашем, постоји служба са којом нико не воли да има посла. То су ватрогасци! Кад дођу да гасе пожар нико им се не радује, јер је то поуздан знак да је неког стрефила несрећа. Кад дођу, а ништа негори, то најбоље знају директори и власници предузећа, бациће вас у непланирани трошак за набавку противпожарне опреме. Јесте, каже власник магацина лако запаљиве робе, знам ја да закон обавезује и мене и њих, ал’ где дођоше баш сад кад морам да платим порез. Па неће ваљда да се запали баш сутра !
Народ одговара: Неће, ал’ не мора да значи!
Шалу на страну, крагујевачки ватрогасци су за време нашег „дружења“ са Нато пактом показали колико су умешни, храбри и неопходни. Да ли им се неко захвалио, не знам. Верујем да јесте.
Пре неколико дана љубазношћу директора Историјског архива Шумадије дођем до два последња броја часописа „Шумадијски анали“. Радознало прелистам часописе, пажњу ми привуче студија Горана Милосављевића „Крагујевац 1941. – живот под окупацијом“. Први пут читам штиво о историји свога града у Другом светском рату а да није идеолошки фризирано ни од победника, ни од поражених. Текст занимљив као неки од романа Ден Брауна, само има фусноте и пратећи научни апарат.
Читам ја како је немачка XI оклопна дивизија долином Велике Мораве ушла у Ћиприју и Параћин, а 10. априла прошетала кроз Јагодину и кренула у Крагујевац. Истог дана, неко надлежан у Крагујевцу, будући да средства комуникације нису функционисала, пошаље путем за Сабанту групу од 40-так ватрогасаца Војно – техничког завода да мало извиде ситуацију. Ови ватрогасци, негде код села Бунара налете на Немце, и уместо да се повуку главом без обзира, побију се са њима. Није то било нешто као код Термопила, али група крагујевачких ватрогасаца са смешним шиљатим алуминијумским шлемовима, необучени за војевање, држала је код Бунара моћну моторизовану немачку екипу на отвореном путу, скоро 24 сата. Тек сутрадан, кад је стигло појачање из Јагодине, Немци су могли да крену на Крагујевац.
После рата, комунистима овај ватрогасни подвиг није био важан, јер није вођен у име Тита и партије. После избора 1996. новој градској власти, такође није било ништа важно, ако није за „краља и отаџбину“ под барјаком „слобода или смрт“. Тако су ови момци отишли у заборав све док их није споменуо г. Милосављевић.
Да ли хероји наше ратне историје, по којима се углавном, називају наше улице, морају увек бити чланови или усвојеници политичких партија на власти? Зар крагујевачки ватрогасци нису од априла ’41. до јуна ’99. неколико пута заслужили да се по њима назове нека улица у граду?
Јесу, наравно!
Па шта се чека? – довикују сени неких, такође, заслужних Крагујевчана, који такође, немају улицу у свом граду.
