Не мојом заслугом имао сам прилику и привилегију да неколико пута будем позван на кафу и послужење код блаженопочившег владике шумадијског Саве. Владика је госте волео да окупља у својој библиотеци. Убрзо сам схватио због чега. Као човек од знања и науке волео је своје књиге и био поносан на њих. Зато бих увек користио прилику да без знања присутних правим једну шалу, сасвим личну. Кад год бих био примљен код владике, током разговора, поставио бих му питање: „Преосвећени, колико овде има књига?“ Владика је, са увек истим осмехом задовољства, одговарао: „Око пет хиљада! Али, то је само један део. У Америци је још око тридесетак хиљада. Никако не стижем да их пребацим овде.“ Волео сам тај осмех задовољства на лицу др Саве Вуковића кад говори о својој библиотеци. Како нисам био чест гост код њега на кафи и предивном ликеру од ружа, који је маестрално справљала сестра Магдалина, његова домаћица, могао сам увек да му поставим ово питање, а да се стари достојанственик не досети мом мангуплуку и не наљути. Само сам га једном видео задовољнијег и осмехнутијег него кад говори о својој библиотеци. После изласка из штампе његовог капиталног дела „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, задивљен обимношћу истраживања које је обавио, рекао сам да је он, по мом скромном мишљењу, једини легитимни настављач дела Илариона Руварца и Радослава Грујића. Умни владика се зацрвенео од задовољства, али и стида, што га неко пореди са његовим великим претходницима и узорима. „А, знате ли да је Радослав Грујић био мој професор?“, рекао је владика интонацијом поносног дечкића, који је разменио реч, две са Новаком Ђоковићем, па сад објављује свима да познаје великог Нолета.
Светосавска академија у Крагујевцу ’94. је први пут изведена ван цркве, у Театру „Јоаким Вујић“. Владика Сава је држао много до овог геста и у знак захвалности приредио вечеру за извођаче. Гости су од присутних свештеника унапред упозорени да пред владиком цигарете не долазе у обзир. Млади глумци и остали гости из позоришта су сусрет са епископом шумадијским дочекали са радозналошћу, али и са стрепњом да га неким гестом не увреде. Владика је дошао на вечеру веома раздраган, благосиљао трпезу, на брзину вечерао и са господственом љубазношћу се обратио гостима и неколицини присутних свештеника: „Ја ћу сада да вас напустим. Знам да млади људи после вечере воле да запале цигарету, а и вино је добро и има га сасвим довољно. Хвала још једном и пријатан провод.“ После одласка увиђавног владике на починак, прослава Светог Саве у епархијском дому у Крагујевцу потрајала је до дубоко у ноћ. А примећено је и да неки млади свештеници одлично свирају гитару и певају мексиканске песме, чак и боље него тропаре и псалме.
Владика Сава је у Крагујевцу наследио владику Валеријана (Стефановића), који је преминуо октобра 1976. Једном је владика Сава причао о свом првом уласку у патријаршију. То је било једне од послератних година, четрдесет и неке. Млади гимназиста из Сенте Светозар Вуковић дошао је у Београд да обнови претплату на неки од часописа које је издавала Патријаршија. У то време, његов обласни владика је био затворен од власти и он још није успео да уживо види неког владику. У ходницима Патријаршије, будући владика шумадијски, сусрео је једног епископа, који га је упутио где треба да оде и да заврши посао око претплате. Епископ кога је млади Светозар Вуковић први пут угледао уживо, био је нико други него Валеријан, који ће за неколико година доћи на чело шумадијске епархије, и кога ће Сава наследити.
Нашавши се на челу шумадијске епархије, владика Сава ће осим обнове и изградње великог броја цркава и манастира започети још један велики подухват. Основаће издавачку кућу „Каленић“ и покренути истоимени часопис. У „Каленићу“ је до сада штампано преко стотину наслова, теолошких списа и дела из области историје Српске православне цркве.
Научни рад владике Саве започет још на студијама, свој врхунац ће постићи баш у Крагујевцу. Овде ће написати своја капитална дела „Историју Српске православне цркве у Америци и Канади 1891 – 1941. (1994.), „Коментари на писма патријарха Георгија Бранковића“ (1994.), „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“ (1996.) и „Гробна места српских архијереја“ (1999.). Српска академија наука и уметности изабрала је владику Саву за свог дописног члана 1997. Смрт га је прекинула у послу на „Српском биографском речнику“ Матице српске чији је члан од 1991. године.
Сваког радног дана, ујутро, пролазим поред уличног продавца књига код „Балкана“. Поглед ми увек падне на две књиге које су сложене једна уз другу. „Историја Српске православне цркве“, капитално дело др Радослава Грујића и „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“ др Саве Вуковића стоје заједно и онако, са сличним, плавим корицама изгледају као два тома једне књиге. Можда то и јесу.
Да може да их види владика Сава, овако, као ја сваког јутра, знам са каквим би се осмехом упутио уз Главну улицу.
Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић
