У другој половини 1930-тих година моторспортом су доминирали Немачки тимови-Ауто Унион и Мерцедес, познатији као Сребрне Стреле, који су финансирани директно из нацистичког буџета. Били су готово незаустављиви, у ствари су „ломили“ сву познату конкуренцију.
Возачи Сребрних Стрела су били звезде у Немачкој, а возила која су користили су била класична пропаганда нацистичка возила, немилосрдно украшена „свастикама“ са свих страна, иако сви они возачи који су их возили нису подржавали Нацистички режим. Без обзира на то, вредност њиховог успеха за Хитлера је била неупитна.
Сезона 1939. је следила све претходне сезоне. Сребрне Стреле су владале у главним тркама, остављајући своје ривале да се боре за отпатке у мање важним тркама.
До Велике Награде Швајцарске, која се возила у августу, као четврта и последња трка Европског шампионата, већи део Европе се већ спремао за рат, који је био неизбежан. Победа Хермана Ланга, комплетирала је чист пробој Сребрних Стрела, чиме је стекао титулу возачког шампиона, иако под веома чудним околностима. Према правилима са почетка сезоне, Херман Милер је требало да освоји поене, али је Херман Ланг имао више победа, а био је и миљеник нациста.
25. августа екипа Мерцедеса је кренула ка Београду на пут дугачак 1400 километара, возећи са собом огромну цистерну горива, као предострожност у случају да морају самостално да се врате у Немачку. Понели су два аутомобила, као и Ауто Унион, што је био показатељ да трка није од неке важности, као и да нису били свесни погоршања политичке ситуације око њих.
Ланг је путовао са Мерцедес тимом док је његов тимски колега, Манфред вон Браухич, стигао авионом из Минхена у Београд 31. августа. Делимичан преглед стазе од 3 км није деловао охрабрујуће јер је стаза била веома таласаста са великом калдрмом и бројним шинама. Током тренинга одржаног те вечери, Ланг је био најбржи од сва четири аутомобила који су учествовали.
Немци су приметили да у граду влада напета атмосфера и одлучили су да остану у свом хотелу, иако су Мерцедесови возачи одлучили да прошетају Београдом. Новинари су сутра ујутру веома рано пробудили возаче и званичнике, како би им саопштили да је Немачка напала Пољску. Ланг је бициклом отишао до најближег брда, како би радиом ухватио сигнал и одслушао вести. Емоције су биле мешовите, али су организатори удовољили Сребрним Стрелама, које су желеле да остану, јер њихови финансијски губици, у том моменту, не би били значајни.
Одлука заправо и није била у њиховим рукама. Адолф Хунлаин, високи нацистички званичник, који је управљао Национално-Социјалистичким Мотор Корпусом, и који је контролисао цео Немачки моторспорт, наредио је Немцима да остану у Београду и да се тркају, како би додатно нагласили немачку доминацију.
Док је Ауто Унион још увек чекао Тација Нуволарија да стигне у Београд, Улрих Бигалке се придружио Милеру другог дана тренинга повећавајући број аутомобила на четири, са Алфа Ромеом и Масератијем, који су оквирно били ту, јер их нико није ни очекивао, пошто им је у Британији речено да путовање у Европу није препоручљиво.
Иако је Нуволари возом стигао у Београд, таман за квалификације у суботу, није имало смисла да вози, пошто су остали већ упознали стазу, али је успео да одради посебан тренинг у току дана, и био је фаворит за победу. Чак је и вон Браухич био бржи, иако званичник Ауто Униона тврди да је „ још увек био пијан од претходне вечери.“
Током јутра када је трка требала да се вози, 3. септембра, ствари су постале још озбиљније, јер се пронела вест да је Британија објавила рат Немачкој. Ланг је чуо те вести приликом доручка: „Сви смо изгубили вољу за тркањем, али се Алфред Нојбауер (Мерцедесов менаџер) вратио из амбасаде са поруком да морамо да останемо смирени и да морамо да возимо.“
Вон Браухич је током раних јутарњих сати већ купио карту за лет до Беча. Када је то чуо Нојбауер, одмах је кренуо за њим, извукао га из авиона и наредио му да се врати на стазу и да се трка.
Пре главне трке, одржана је трка за моторе и спортске аутомобиле. Пет аутомобила се појавило на гриду: два Ауто Униона и два Мерцедеса и само један локални момак, Бошко Миленковић, у старом 2.3-литарском Бугатију Т51. Миленковић није учествовао ни на једном тренингу већ се само придружио осталима тркачког дана.
На топлом летњем сунцу, у 16.45 сати, трка је почела пред око 75.000 до 100.000 хиљада гледалаца. Вон Браухич је имао бољи старт од Ланга, док су се Ауто Униони нашли на трећем и четвртом месту. Миленковић је био много спорији од осталих и на крају је заостајао читавих 19 кругова.
Ланг и Браухич су ударали један о другог, игноришући Нојбаурове избезумљене сигнале да се тркају као тим. У седмом кругу камен, који је одлетео са Браухичовог аутомобила, ударио је у Ланга. „Изненада ме је нешто ударило и све ми се смрачило“, рекао је Ланг: „Не само да ми је разбило шофершајбну већ и и оба стакла на мојим наочарима. Очи су ми биле пуне крхотина.“ Ипак је успео да се домогне бокса, иако му је крв лила низ лице, и док му је доктор из Мерцедеса вадио крхотине из очију, његов аутомобил је преузео Волтер Бајмер.
У 16. кругу, вон Браухич се окренуо на стази и стао. „Мој мотор је умро и морао сам да кренем у рикверц како бих га поново покренуо.“ Док се он окретао на стази „Нуволари је дошао из кривине попут сенке …и захваљујући његовим изузетним способностима, избегао је инцидент“, објаснио је вон Браухич који је у међувремену наставио трку, али је својом безобзирном вожњом истерао Бајмера из трке право у балу сламе која се налазила на пољани са стране. У другом делу трке, груба површина стазе је почела да узима свој данак. Миленковић је имао дугачко заустављање јер није успео да скине поклопац хладњака, док се вон Браухич зауставио због уништених гума, а за њим и водећи Нуволари. Али, Нуволари се вратио на стазу уз помоћ својих механичара који су га изгурали, што је било још једно кршење правила које је Мерцедес приметио. Нојбауер је хтео да уложи протест, али су га „тихо подсетили“ на вон Браухичову индискрецију током тог јутра, па је прошло без проблема.
Након 65 минута и 50 кругова трка је завршена. Нуволари је победио са 7.6 секунди предности у односу на вон Браухича, док је Милер каснио још 23 секунде. Миленковић је још кружио по стази, али са великим заостатком, од 19 кругова. Принц Павле је Нуволарија наградио пехаром Краља Петра Другог, и то је била последња победа коју је Нуволари освојио.
Није било прославе. Током последњег круга стигла је вест да је Француска објавила рат Немачкој и оба тима су желела да се врате кући што је пре могуће. Мерцедес је заобишао Мадјарску јер им је јављено да ће им бити одузет камион са горивом, па су се раздвојили, како би их теже открили, док је Ауто Унион отишао у непознатом правцу ка Немачкој.
Тимовима је требало четири дана да стигну, али Велика Награда Београда још није била завршена. Иако је почео рат у Европи, Мерцедес и Ауто Унион су наставили са међусобним оптужбама о нелегалним потезима њихових возача на последњој трци.
То је била последња трка у Европи за наредних седам година и крај једне невероватне ере моторспорта. Нацистичка партија је наставила да финасира Сребрне Стреле до 1941. године а високи званичници партије су настојали да одржавају трке током 1940-те али само у сигурним местима. Али, како је рат ескалирао, било је очигледно да се трке више не могу возити и да се средства за одржавање тимова не могу више оправдавати.
Последња трка, Миље Миглија(Mille Miglia), је одржана 28. априла 1940. године и победу су однели Хушке вон Ханстајн и Бајмер. Слика победничког пара показује сав сјај нацистичког знамења и пропаганде, где се јасно види како доктор качи СС логотип на Бајмеров комбинезон.
Велика Награда Београда је такође прошла као „жртва рата“ од стране политике јер је комунистичка партија критиковала одржану трку, делимично због улоге Краља Петра, а делом и због тога што су трком доминирали возачи плаћени од стане нациста.
Frenky
