Други светски рат незапамћен злочин над читавим човечанством – потресне историјске чињенице
Током ратне 1941. године Србија била је под окупацијом Немачке, међутим ово раздобље карактеришу бројни устанички и храбри подвизи Срба. Немачка је брзо реаговала на сваки вид и наговештај побуне, па је тако фелдмаршал Кајтел, начелник штаба Врховне команде немачке оружане силе, издао је напрактичнији начин на који треба завести ред у Србији – Да би се немири угушили у зачетку, морају се при првој појави без одлагања применити најоштрије мере, да се на тај начин силом спроведе ауторитет окупационе силе и спречи даље ширење. При томе имати у виду да један човечји живот у дотичној земљи често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном свирепошћу…
Нешто касније, задатак да угуши устанак у Србији припао је Францу Бемеу, генералу аустријског порекла. Он је 20. септембра 1941. године преузео целокупну војну и извршну власт у Србији. Нешто касније, 10. октобра исте године Франц Беме прецизирао је мере по којима ће Срби бити кажњавани и начин на који ће се вршити одмазде – за сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера (мушркарца, жену или дете) 100 заробљеника или таоца; и за сваког рањеног војника или мушкарца, жену или дете – 50 заробљеника или таоца српске националности.
Немачке одмазде као одговор на побуне српског народа однеле су у пар дана више хиљада живота, уништиле већи број домаћинстава, а на улицама села и градских насеља оставиле тек по који плач.
„Било је то у некој земљи сељака…“ и сиво небо над престоницом Шумадије сваког 21. октобра
- октобра 1941. године око 7 часова ујутру Немци су стрељали прве групе грађана. Под јаком стражом, групе заробљених људи одвођене су према Сушичком и Ердоглијском потоку, где су их чекали постројени водови спремни да изврше стрељање. Током преподневних часова на територији од Ердоглијског потока у Шумарицама до Сушичког потока у Виноградима, одигравала се права трагедија. Место стрељања, долине навадених потока, пажљиво су одабране јер се свуда око њих налазе узвишења – на коју год страну да је бежао, заробљеник би морао да се пење уз брдо, а на тај начин би га немачке трупе лако уочиле.
Бројни архивски списи садрже узнемирујуће податке и сведочења људи који су преживели стрељање, посматрали га или успели да избегну заробљеништво – Испред наших очију пролазиле су поворке, ишле, ишле непрекидно. Непријатељски војници који су вршили стрељање, стрељали су неуморно, само су брисали зној који је киптео из њих кад би пошли са жртвама које ће да убију, носили су оружје са муницијом која је видело се, била тешка. При повратку лакше су се кретали. Цео посао су обављали готово трчећи…
Стрељање је трајало до послеподневних часова, а око 350 преживелих грађана Немци су задржали као таоце, остатак је пуштен кући.
У послеподневним часовима на више видљивих места у Крагујевцу истакнута је Обзнана (Беканнтмацхунг) немачке месне команде у којој је стајало – Кукавички и подмукли препади у току прошле недеље на немачке војнике којом приликом је погинуло 10, а рањено 26 војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника – укупно 2300. Неколико дана касније немачке оружане силе предале су документа и легитимације стрељаних локалним властима и на основу ових исправа утврђен је списак од 1690 стрељаних грађана.
Екипе које су биле задужене за сахрањивање свирепо убијених у Шумарицама изнеле су своје процене стрељаних грађана – од 3000 до 3500 људи.
Они који су преживели покољ (који су пуштени кућама или побегли из заробљеништва) тврдили су да је у Крагујевцу стрељано чак 7000 грађана. Ово мишљење прихватила је Државна комисија, али при покушају да састави списак жртава успела је да попише 2324 жртве.
Међу страдалима били су заступљени сви слојеви становништва – од интелектуалаца до радника и сељака. Најснажнији утисак са најболнијим печатом оставља страдање ђака и професора крагујевачких средњих школа.
Спомен-музеј „21. октобар“ располаже подацима који сведоче да је међу стрељанима било око 300 младића и 23 деце млађе од 15 година, међу којима је било највише младих Рома, чистача обуће.
У момену непосредно пред испаљивање смртоносног немачког рафала, бројне жртве, успевале су да у џеповима и школским торбама пронађу парче папира и оловку, остављајући тим путем поруке најмилијима – своје последње речи. У документацији Спомен-парка „21. октобар“ данас се чува 41 порука и свака се може сматрати поруком стрељаних особа.
Неколико дана након стрељања формиране су групе које су биле задужене за сахрањивање жртава – углавном су их сачињавало таоци, али велики број Срба пријавио се да изврши покопавање трагично преминулих. Један од њих износи – Многе смо сахранили. Било је страшно унакажених лешева. Већини је била размрскана лобања. А мозак расут по оделу, по земљи, свуда… То је требало подићи, положити укрстити једно преко другог или једно крај другог…
Знајући колико је култ мртвих код Срба развијен, генерл Франц Беме је још 10. октобра забранио свако обележавање гробова: Приликом закопавања стрељаних треба пазити да се тамо не стварају српска светилишта (ходочашћа). Стављање крстова на гробове, украшавање истих и слично треба спречити.
Доста година након рата, масовне гробнице су уређене и уздигнуте набацивањем веће количине земље преко лешева, а изграђени су и бетонски опсези.
„Пуцајте – ја и сада држим Велики школски час…“
Текст и слике: Кристина Живановић
