Лекција Драгослава Јаковљевића Бабеје

Из наше чаршије на југословенски и европски ринг стигао је Драгослав Јаковљевић Бабеја, леворуки нокаутер, који је боксерски занат испекао у сопчету у Љубичином сокачету, које је дуго година успешно глумило боксерску салу. Да су тадашњи мајстори племените вештине из белог света видели ову „салу“, смејали би се до дана данашњег. Ипак, из Љубичиног сокачету, подучавани од Ђованија Лабруција, а касније Бориса Дугеца, изашло је много државних првака и великих мајстора. Највећи од свих мајстора, до дана данашњег, био је Драгослав Јаковљевић…

На домаћем рингу половином педесетих Јаковљевић је био доминантан у полусредњој и средњој категорији. Тих година на нашем и европским ринговима у те две категорије окупиле су се све саме будуће легенде европског бокса: Феофанов, Валасек, Пјетшиковски, Саткову, Бенвенути, Тамулис и Лагутин, наши Марић и Келава. Бабеја је био готово претплаћен на прво место на државним првенствима и један од чланова репрезентације на чије се бодове могло унапред рачунати у предвиђању резултата. Освојио је највреднији домаћи трофеј, „Златну рукавицу“, ефектним нокаутом над Пољаком Словакијевичем.

Почетком шездесетих је све ређе наступао у домаћем екипном првенству јер су му противници предавали борбе унапред. Полако али сигурно, нацињала га је највећи непријатељ сваког шампиона – засићење и умор. На једном државном првенству шездесет и неке није желео да наступи. Било му је доста титула…

Многи момци су желели да пут ка звездама започну тако што ће се доказати на највећем. То је мислио и Драгиша Станковић Челик, који је освојио титулу првака у полутешкој у години кад је Бабеја пропустио државно првенство. Младом Нишлији није била довољна титула првака. Нови првак државе је сишавши са ринга брже-боље изјавио како Драгослав Јаковљевић није смео да му изађе на мегдан, него је одустао од учешћа на првенству државе, плашећи се од њега, човека од челика и борца коме нема равна.

Сви су се смејали Драгиши Станковићу Челику, младићу скромног боксерског знања, само је Бабеја смркнуто стезао вилице и ћутао …

Челик са Нишаве морао је да дође на Градски стадион у Крагујевцу на редовно коло Савезне боксерске лиге. „Раднички“ се састајао са имењаком из Ниша. Интересовање за меч је било огромно. Ринг је обично био постављан испред јужне трибине стадиона, али је за ову прилику премештен испред западне трибине, која је примала више гледалаца. У публици се очекивало да због свега изреченог на његов рачун Јаковљевић нокаутира Станковића одмах после ударца гонга који означава почетак прве рунде… али Јаковљевић сигурно није делио мишљење својих навијача. Спремио је паклену казну свом неваспитана и неозбиљном противнику.

Од првог ударца гонга тукао га је као мало дете. Слао га је на под у свакој рунди тачно два пута. По ондашњим правилима, када боксер три пута доживи нокдаун у једној рунди, борба се аутоматски прекида и досуђује технички нокаут. Бабеја је веома водио рачуна да се то не догоди, како борба и Челикове муке не би трајале краће од три рунде. Када је сишао с ринга, на рамену су му се јасно виде трагови Станковићевих зуба. Драгиша Станковић није само грађом тела и сировом снагом подсећао на Тајсона, био је склон и истим фауловима много година пре меча Тајсон-Холифилд, у којем је овом другом противник одгризао комад уха…

Након много година, појавио се у Крагујевцу Драгослав Јаковљевић Бабеја, златна левица југословенског и европског бокса. Дошао је да среди ствари око националне пензије. Три бронзане и једна сребрна медаља са европских првенстава (1957, а могла је да буде златна да није покраден), освојене у време када су та такмичења била јача и цењенија него данашња светска првенства у боксу, требало је да буду разлози да му се решење о пензији однесе на сребрном тањиру у Чикаго, где остарели шампион живи већ неколико деценија.

Пренето из књиге Јована Глигоријевића Блуз леве обале, Крагујевац 2011