Сведоци смо и данас да је народна мудрост, домишљатост и сналажљивост неисцрпна. Може се и мора тако, јербо на овим просторима никад није лако. Сви знате оно „кућа на раскрсници“ и Келти, Хелени, Римљани, Византинци, Угари, крстарице, па Турци, Немци, што рече песник, „Јапанци и Лилипутанци“. Стварно није било лако – но претекла некако. Ако нам ико дође главе то ће бити ови „наши“, ма ко то они били. То к’о да нема душу, само гледа да те искористи, испије до последње капи крви (што било испод части сваком вампиру који држи до себе), само да цркнеш.
Но, држе се људи … још некако.
Све чешће по чаршији, поред бројних празних излога радњи „палих“ у борби са сталном економском кризом, јављају се и они други, прелепљена натписом „локал у припреми“. Није лоше, мудро и домишљато донекле. Наши већ дебело материјално „испошћеном“ суграђани тако већ месецима купују „рану и џебану“, шишају се и дотерују, шију и кроје, свраћају на пиће и обављају многе своје животне (и друштвене) функције на обострано задовољство. Њима јефтиније, а власницима „у најави“ кане и нека кинта док не „стану на ноге“ или „отворе“ и легализују бутигу.
Можда није све то баш ни легално, са ПДВ-ом, порезом, прирезом, таксама и дажбинама, патриотски и са нивоом грађанске свести, али некако се и живети мора. Није баш ни ред очекивати од обичног, измученог грађанина да на својој грбачи вечито вуче друштво и систем и „пуни“ државну касу. Поштено, када је друштво (држава – хе хе) и учинила нешто за тог обичног, малог човека, од кога се очекује да беспоговорно гине у рату и плаћа дажбине у миру. И то друштво у којем су и данас „први људи“, што би рек’о отац српског позоришта Јоаким Вујић, ратни профитери, тајкуни, финансијери сваке власти, лидери нелегалних приватизација, хероји транзиције, који немају манир да своје обавезе и дугове измирују. Чак се поносе тиме.
И зато шта преостаје обичним смртницима „у припреми“ него да се позову на народну изреку (не ону са „зеленом травом“ – да се у тексту не би препознали убирачи пореза) са свиралом и њеним задењавањам за појас.
Педесетих година прошлог века, одлучујући о висини пореских и каматних стопа, судије Врховног суда САД донеле су овакву пресуду: „Право опорезивања … није само право да се порески обвезник разори, већ и право да се одржи у животу“. Али, шта зна амерички судија Врховног суда шта је патриотизам, грађанско друштво и измиривање пореских обавеза.
Текст: Зоран Мишић
Извор: крагујевачке.рс
