После смрти Светозара Марковића, његове присталице, које су противници називали „социјалистима“, „комунцима“, ступиле су у борбу са владајућом реакцијом и успеле су да у неким градовима, на општинским изборима у новембру месецу 1875. године однесу победу. Том приликом општинска управа у Крагујевцу дошла је у руке одбора у коме су већину имали социјалисти. То је довело дс једног догађаја који је познат под именом „Црвени барјак“. За председника општинског одбора у Крагујевцу изабран је Павле Вуковић, присталица Светозара Марковића. Он је добио 243 гласа, а његов противник, присталица крагујевачких газда, Тодор Туцаковић, добио је свега 27 гласова. У одбор су изабрани, поред осталих, два радника Тополивиице, два напредна интелектуалца, а за једног од кметовских немоћника изабран је Пера Велимировић, ватрени присталица Светозара Марковића.
Буржоазија је искористила одредбе тадашњег за-кона о општинама по коме је одређени број бирача могао да тражи заказивање новог збора ради изгласавања неповерења већ изабраном одбору. Присталице старе управе прикупиле су 80 потписа и на основу тога збор је заказан за 11. фебруар, али је због малог броја присутних одложен за недељу, 15. фебруара 1876. године. У међувремену крагујевачки либерали чинили су велике напоре да омаловаже рад новоизабране општинске управе, грубо вређајући њене чланове. У „Старом ослобођењу“ радници Тополивнице објавили су Изјаву у којој су одлучно одбили све нападе и инсинуације:
„Јест, ми радници, ми грађани, који сносимо све државне и општинске терете, не дамо више да нам којекакви кроје капу, а по општини да нам баратају нечисте руке. Баш зато што смо сиротиња, и што смо голи, наш интерес и наше је право да се на биралишту и у општини чује наш глас, да видимо ко то скида с нас рухо, те остасмо голи.
Дречите, вичите, гомило готована, ништа вам неће помоћи. Код свију поштених људи који својим поштеним радом заслужују свој леб, буди се свест; и скоро ће доћи време, кад ће наше човечно начело: ко не ради, не треба ни да једе — постати дело“.
У недељу, 15. фебруара 1876. године, збор је отпочео са радом. У току збора дошло је до свађе, гурања и песничења. Ипак, збор је успешно обавио посао из- гласавши поверење већ изабраној општинској управи. После успешног гласања, један од радничких вођа и најистакнутији мајстор Тополивнице — Крста Сретеновић Крле, уз звуке „Марсељезе“, коју ]е свирала ,,банда“, из недара је извадио и развио велику црвену заставу на којој је белим словима била исписана реч Самоуправа. Том приликом из десетине грла су се чули поклици: „Живела слобода!“, „Живела самоуправа!“. У вези са овом манифестацијом изборне победе „Старо ослобођење“ је писало: „Људи презрени од богаташа, људи гоњени бедама живота, људи задављени борбом за самоодржање — осетише у овом тренутку свој човечански понос и достојанство“.
Потом је поворка од око 500 људи кренула кроз град. Народ је прилазио манифестантима тако да се њихов број стално повећавао. На челу поворке црвену заставу је носио снажан младић, фабрички радник — сарач Алекса Поповић, који је од тада прозван Аца Барјактар. Од општинске зграде, која се налазила на месту данашњег Ватрогасног дома, поворка је кренула преко каменог моста према Пивари и Војној фабрици. Затим су манифестанти прошли кроз Палилулу, а отуда су се вратили поред Милошевог двора и Гимназије и скренули Милановачким друмом. Поворка је стигла до Вашаришта, па је затим кренула у правцу Сушице. По повратку учесници манифестације свратили су код кмета Павла Вуковића и одборника — свештеника Милоја Барјактаровића, који их је „частио и благословио да се такови иљаде“. Демонстранти су се затим вратили пред општинску зграду и на њој истакли црвену заставу да се вије у знак победе. Тек око 15 часова они су се разишли својим кућама.
За угушење демонстрација била је ангажована војска. Са појавом војске буржоаски елементи били су охрабрени. Они су демонстранте називали комунцима, голаћима, фукаром и сл. Војници су тукли неке демонстранте. Један дуванџија је био прободен у ребро, а преко 40 ученика Учитељске школе је било малтретирано од стране једног официра. Владајуће кругове у Београду, посебно кнеза Милана Обреновића, због демонстрација у Крагујевцу обузео је страх. Ухапшено је и притворено око 30 истакнутих личности — вођа манифестације од 15. фебруара 1876. године. Они су издржавали знатна малтретирања од стране полицијских органа при суду округа крагујевачког.
Прогони и терор у Тополивници од стране полиције су појачани. Са посла је отпуштено 7 радника, међу којима и Алекса Поповић. Са обуставом тродневне плате кажњено је 9 радника; неколико официра је удаљено са дужности и премештено. По препоруци министра војске начелник Тополивнице је издао наредбу по којој се радницима „најстрожије забрањује свако мешање у општинске и политичке ствари и борбе“, до даљњег наређења фабрика има да ради и недељом, и најзад, да за време рада из фабрике не може нико изићи без знања начелника. У Учитељској школи и Гимназији против учесника у демонстрацијама такође су предузете репресивне мере.
На судском процесу је ,,доказано“ да су учесници у демонстрацијама под „Црвеним барјаком“ радили на рушењу постојећег поретка. газили су уставна начела и радили на преврату у земљи. Исто онако као што су комунари спалили Париз, тако су, тобоже, и учесници у крагујевачким демонстрацијама имали намере да поступе са својим градом. Ипак, због предстојећег рата са Турском (1876), притвореници су били ослобођени одговорности, а истовремено су упућени на фронт.
Демонстрације „Црвени барјак“ су дело присталица и настављача идеја Светозара Марковића. Оне су указале на једну нову снагу која је носилац прогреса
на појаву радничке класе у специфичним друштвено-економским и политичким приликама Србије, која је била на почетку свога капиталистичког развитка. Истовремено, било је очигледно да капиталистичко друштво регрутује снаге које раде на његовом рушењу. Догађаји познати под именом Црвени барјак оставили су трајне последице на даљи развитак радничког покрета у Крагујевцу и Србији.
