Премештање престонице у Београд имало је за Крагујевац велике последице. Одласком државних установа, преселио се велики број чиновника, смањио се број становника и то је довело до опадања занатског и трговачког пословања.
Поновно оживљавање и развој Крагујевца настао је премештањем Тополивнице из Београда 1851. године. Из ове Тополивнице развио се доцније Војнотехнички завод, данашњи Заводи „Црвена застава“.
У Крагујевцу је од 1833. године постојала једна радионица са 30 мајстора пушкара за израду и оправку пушака; доцније је дозидано још неколико зграда и ова прва оружница названа је „Фабрика за војну спрему“ и налазила се између Лепенице, Ждраљице и Метиног брда.
Развој Тополивнице везан је за име Француза инжењера Шарла Лубрија, првог њеног директора, који је, ради спремања кадрова, створио уз њу 1854. године прву Занатлијску школу, која је дала велики број стручних кадрова. Исто тако, на његову иницијативу, била је основана Болесничка каса 1854, а касније и Раднички фонд. То су биле прве чисто радничке институције у Србији. Чланови касе уплаћивали су сваких 15 дана по два гроша од главе.
Већ 15. октобра 1853. године изливено је 6 топова. То је прослављено великом свечаношћу којој је присуствовао кнез Александар Карађорђевић, јер је то био знак да Србија не мора више увозити оружје са стране, пошто га је могла сама производити. Свечаност је објављена са 11 топовских хитаца; по улицама је свирала музика, а кнез је наредио да музика свира и под прозором Шарла Лубрија и поклонио му неколико флаша шампањца. После неколико дана влада га је наградила златним сатом са српским грбом.
У почетку било је тешко обезбедити стручну радну снагу. Први радници били су робијаши или затвореници или калфе који су негде на страни били на рад у Заводу, а доцније су бивали и мобилисани и добијали су за то време само војничку храну. Доцније са повећањем броја радника, довођењем радника са стране, кад су почели да пристижу стручни кадрови из Војнозанатлијске школе, Тополивница се развила у велики индустријски центар. Као њен део рачунале су се и барутане у Страгарима.
Од 1883. године Тополивница званично носи име Војнотехнички завод, а 1884. године је први пут примењено електрично осветљење у одељењу чаурнице. Стручни радници су довођени и са стране: из Немачке, Француске и Чешке. Године 1875. доведено је било из Немачке 50 мајстора, бравара и ковача. Многи од ових мајстора нису се више враћали у своју земљу, већ су овде доводили своје породице и своју децу школовали по српским школама. Такве су, на пример, биле породице: Пармантије, Форманек, Хофман, Хоњицки, Фелба, Сорга и др.
Услед сталног проширивања производње, завод је 1889. године био подељен на три одељења: одељење лафетнице са радионицама: ковачница, ковачка браварница, турпиорезница, инструментарница, седларница, ужарница, коларница, столарница, четкарница и фарбарница; одељење тополивнице и чаурнице са радионицама: вртионица (за израду и оправку топова), чаурница са каписланом и оловницом, стругарница са алатницом, ливница метала и гвожђа са моделарницом, ученичка радионица и браварница; одељење пиротехнике: радионица за израду пешачке муниције, радионица за израду артиљеријске муниције, капислана и радионица за израду артификација, муницијски магацини у Сабанти и око вароши.
Године 1908. подигнута је шрапнелница за израду топовске муниције; израђивало се по 200 зрна дневно. У Заводу је 1856. године било запослено 156, а 1915. године 4.850 радника. У овом индустријском објекту се израђивало оружје за нашу војску, брзо- метне пушке и митраљези, делови за топове, бомбе, револвери, пешадијска и артиљеријска муниција, војнички ножеви, јахаћи, товарни и запрежни прибор, разна возила, инструменти итд.
Развој Тополивнице и потреба за радном снагом довели су до повећања броја становника и подизања многих кућа за становање. Услед тога варош се почела ширити дуж главних путева који су из ње водили у правцу Јагодине, Краљева, Горњег Милановца и Београда. Нарочито се насељавао простор око завода и пут према Краљеву. Због извесних особености, поједини крајеви, где се варош ширила, добијали су своје називе: Палилуле, Ердоглија, Вашариште, Сушица, Пивара, Стара варош и Циганска мала. Била су у ствари три циганска насеља: највеће је било на путу за Краљево, од свршетка Палилула па до близу фабрике „Црвена звезда“, а друго на Београдском друму (од млина до на врх Дивљег поља), а треће на левој обали Лепенице, одмах испод бетонског моста. Главне улице су се звале: Милановачки и Београдски друм и Палилуле.
