Недеља је. Волим кад се окупимо овако. Иако је сутра нови радни дан, никада нам не пада тешко да је прегурамо заједно. Живот неминовно пролази, али ми као да смо се зауставили у некој временској рупи. Зна се. Једном месечно се окупимо, обезбедимо све што нам је потребно и ту поред неке воде, на неком брду или на рубу неке шуме, ту ноћ заборавимо на све што нам свакодневно стоји око врата попут Гордијевог чвора. Овај пут смо отишли у Рашину викендицу на Гружи. Мај је, али ноћи цу прилично хладне, а и време је доста промењиво. Сунце и облаци се наизменично смењују па нам је кров над главом овај пут ипак пожељан. Кише нема. Било је неких назнака и покушаја али ипак нисмо се покајали. Што је сигурно, сигурно је. Надам се само да нећемо заглавити аутом овде на овој трави. Ипак је ујутру прилично влажна.
Милан је обукао своју омиљену мајцу са натписом “Лош дан на пецању је бољи од најбољег на послу”, поставио своју расклапајућу столицу, забацио удицу и препустио се чарима зајечарца. Не сећам се кад је задњи пут нешто упецао. Раде мота своју дневну дозу релаксира, носећи слушке и климајући главом уз звуке Linkin Park-a, Драган и Зоран су у жешћој дискусији о писању нове историје фудбала победом Лестера, Чеда покушава да објасни девојци телефоном зашто је боље сутра да посете њену сестру иако јој је данас рођендан а Павке је окачио сламени шешир на главу и свира Шобићеву ”Пролази живот” на гитари. Стефан и Аца подлажу ватру док Пеђа гланца већ перфектно чист котлић до границе сијања.
-Чист је, зашто то радиш? Не мислиш ваљда да би у прљавом спремао гулаш?
-Ма знам да је чист. Само хоћу да га окачим на истаграм, па да се сија попут огледала.
Ипак смо се променили. Међутим, то нам је временом постало и симпатично. Раније смо имали бувљачне Скина фотоапарате од 10 немачких марака са филмовима од 36 фотографија на развијање. Данас позирамо док пецамо, свирамо или пак зачињавамо јело. Мобилни телефони су просто донели револицију. Слику одмах видимо. Нема више оног ишчекивања развијања филма, па израде фотографије и констатације да ти је добар део тела заклоњен прстом друга који те је фотографисао. Како је само то умело да изнервира.
Док се сланина, лук, шаргарепа и свежа паприка динстају у уљу сечем јунетину на коцке и размишљам о стиховима Собићевог хита које Павке заиста добро изводи. У том тренутку на врата се појављује и Раша.
-Ево још дрва, надам се да ће бити довољно. Хахахаха… Исти си мали Џеј са тим шеширом и гитаром.
Наступа смех. Павке је заиста подсећао на Џеја. Онако ниског раста и тамнијег тена, са оним шеширом и гитаром облепљеном налепницама на тренутак је заиста невероватно подсетио све нас на Џеја.
-Добио је Џеј наследника. Сад када га више нема мошеш уместо њега да идеш по центру и свираш за паре. Ионако нико неће приметити разлику.
-Како мислиш, нема га? Како га нема? Добио пензију града или шта већ? Хахахаха
-Умро је. Има већ пар месеци. Зар ниси приметио да га нема нигде по граду. Чуо сам од једног другара који је живео у његовом комшилуку. Не знам од чега или како, само знам да више није са нама.
Више се нико није смејао.
-Чекај, како умро? Још пре неколико месеци. Ваљда би то неко од нас чуо до сад.
-Па није то Боуви, Влада Дивљан или Бора Тодоровић па да окачиш његову слику на профил. Он је просто био само забављач. Можда неки вид слике ии печата Крагујевца, али више шала него неко озбиљан због којег би писале новине или телевизија нешто објавила.
Морао сам се сложити са том констатацијом. Могли сте да га волите или не, али дефинитивно је ипак био неки вид печата КГ-а. Раде који је већ завршио са својим релаксирањем и препустио се са Linkin Park-a стиховима Шобића је онако у неверици рекао: “Не верујем! Неко би се сигурно огласио.”
Већ сам био завршио са сечењем меса и додао сам га у котлић. Промешао сам пар пута да се не залепи, пусти воду и поклопио. Настала је тишина. Сви су узели телефоне и као нешто радили. Милан је и даље пецао, Драган и Зоран су престали са расправама о највећим моментима историје фудбала, а ја сам узео телефон и нисам знао шта ћу с њим. Знам, сетио сам се. Можда не верујем у Бога, али зато дефитивно верујем у Google. Он једини зна све одговоре. Ако је мртав мора да има нешто о томе на нету. Куцам мали Џеј и чекам одговор. Сигнал је слаб па се тих пар секунди у тој тишини чини као читава вечност. Ништа о смрти. Има пар снимака са YouTube-a, али сем тога ништа. Кроз главу ми пролази мисао: ”Зар је могуће да смо толико неважни овом граду ако нисмо део естраде или елите”.
Прилично је поражавајућ осећај. Нико од нас присутних не воли народњаке али смо сви на Џеја гледали са симпатијама. Наравно да и ми знамо по неког народњака, далеко од тога да не знамо али се заиста ретко кад пронађемо у некоме од њих. Питао сам се какав је живот имао. Парадоксално до границе пристојности. Човек треба прво умрети да би сте се запитали о његовом животу. Зашто се раније нисте сетили тога? А, да… Пролази живот, “смјењују се прице, људи ипак зиве, пуно ме тога све мање дотице”. Узео сам пиво и отишао поред воде. Не бих требао да пијем. Јеби га, ваљда ме неће убити једно пиво. Просуо сам мало на земљу и потегао. Сви остали су учинили исту ствар. Милану је нешто вукло удицу али он није реаговао. Гулаш је крчкао као шум старих плоча на грамофону. Павке је узео гитару. Акорди ми нису били познати, бар до првих изговорених стихова:
-Недеља, и сви су ту, а мене с вама нема…
