Горанче је Горан Ракић, магистар ликовних уметности, професор сликарства на Факултету ликовних уметности у Приштини, „привремено“ измештеном у Косовској Митровици, једном речју сликар и мој друг.
Горанче је синоћ отворио своју 24. (двадесет и четврту) самосталну изложбу у Галерији УЛУС-а у Београду. У биографији за каталог ове изложбе приметио сам да је изоставио своју професорску титулу. Мислећи да је по среди нека грешка у графичком прелому ове публикације, упозорио сам га. Знате шта ми је одговорио? „Не, није грешка. Ја то одавно не пишем у каталозима, јер многе моје колеге скривају своје лоше сликарство звучним звањима! У суштини ја сам само сликар и то је ваљда довољно за јавно представљање.“
Углед који галерија УЛУС-а има у домаћем свету ликовних уметности и Горанчетов вернисаж у њој, требало би да представљају један од најважнијих датума у уметничкој биографији једног српског сликара. Више од тога је само ретроспектива у Галерији САНУ. До ње вероватно неће доћи никада из најмање два разлога. Први је што се ретроспективе праве углавном кад је уметник већ једном ногом у гробу. Горан је, фала богу, жив, здрав и у највећем напону своје уметничке снаге. Други разлог је што у Галерији САНУ излажу само чланови Академије, а г. Ракић не припада ни једном београдском клану, који би га предложио за звање бесмртника. Напротив, гнуша се сваког удруживања у уметности на интересној бази и та му особина одузима доста енергије и времена. Заиста, нисам срео човека, који се у овим, нашим годинама више нервира због разноразних марифетлука и опскурности, којима неталентовани опстају на јавној сцени.
Прве Горанчетове радове видео сам изложене у Галерији Дома омладине крајем седамдесетих. Сви ми из Ликовног студија смо већ били помало етаблирани у Крагујевачкој култури. Неки су приводили крају студије на уметничким академијама у Београду, а неки их већ завршили. Кепа Јелесијевић је у то време већ одбранио магистарску тезу код Стојана Ћелића. Били смо још увек млади и правили се важни. Одједном изложба неког анонимног клинца у Дому омладине, за којег је једино Радован Шаренац тврдио да је генијалан! Сумњајући у Шаретове оцене, пун себе, осећајући се врло надмоћно ушетао сам у Галерију. И знате шта сам закључио? Заиста има Бога! Има га и он је моју надменост казнио лавираним цртежима младог Горана Ракића, који су одисали снагом невиђеног талента. И дан данас памтим тај тренутак и присетим га се кад год изрекнем неки овлашан, негативан суд о нечијем остварењу.
Горанче је завршио Ликовну академију у Сарајеву. Исте године кад је положио пријемни испит на Београдској Академији, положио га је и у главном граду Босне. Питао сам га једном зашто се није одлучио за студије у Београду. Био би ближе мајци, кући и друговима, а и професори на Београдској Академији су у то време имали далеко већи углед него они у Сарајеву. Одговорио је врло кратко: „Знаш, код ових у Београду сам неколико пута падао на пријемном, а Сарајлије су ме примиле из првог покушаја. Па ето, мислио сам да је фер да останем тамо.“ Уствари, знајући етичке назоре Горана Ракића, сигуран сам да је желео да на поверење одговори поверењем.
Прва велика Крагујевачка Горанова изложба била је у Галерији Народног музеја. Били су то предимензионирани портрети дијагонале преко два метра. Експресионистичка фигурација која је тежила апстракцији, насликана пламеном палетом црвених, жутих и тамних нијанси. Била је то убедљиво најбоља изложба те сезоне у Крагујевачком музеју. Млади Горан Ракић је наговестио изузетну снагу врсног колористе. Стара Милошева престоница је најзад дочекала да добије сликара који ће се равноправно ухватити у коштац са Београдским алама, које су у то време дрмале Београдском ликовном сценом. Неколико година касније свратио сам у Горанов атеље на његов позив. Желео је да ми покаже нове слике. Била је то сасвим нова фаза његове палете. Доминирала је бела боја с благим замућењима сиве. Ту и тамо, као колористички акценат на крајње поједностављеном цртежу, испод намаза беле пасте, пробијао је у фрагментима онај његов силни колорит. Био је то уствари, дијалог са једним од његових фаворита Југословенског сликарства, великим Габријелом Ступицом. Пала ми је на памет идеја да кад сам већ ту, поново погледам оне његове огромне портрете, које нисам видео неколико година. „А, па од тих слика имам само две или три. Премазао сам их, јер нисам имао платна за нове слике!“ – одговорио је са таквом ноншаланцијом као да се ради о јучерашњим новинама, а не о генијалним сликама. Потреба да стално ради и да истражује сопствене могућности унапредила је Гораново сликарство, али и уништила велики број његових слика.
Оно што ме увек запањује у Горановом раду је једна, наизглед банална чињеница. Он је сликар великих формата, а атељеа у којима је до сада сликао су била минијатурна. Први Крагујевачки атеље му је била једна невероватно узана собица у Економској школи, која је вероватно служила за одлагање четки, метли и осталог алата школских теткица. Једно време је правио огромне слике на платнима која су била спојена шаркама. То се ради у случајевима диптиха и триптиха, а овде је била реч о јединственој слици. Кад сам га упитао зашто не затеже платно преко већег рама, него их овако спаја шарнирима, одговорио је да је то једини начин да платна унесе и изнесе кроз врата атељеа. Увек кад видим неку његову „сличурду“ дијагонале преко три и по метра, упитам се која је то имагинација овог човека да савладава тако велике формате у минијатурном простору. Овај сликар док ради своју слику, не може никад да је сагледа у њеној физичкој величини. Може, тек кад је изнесе у двориште атељеа.
У једној крагујевачкој новини прочитао сам интервју са деканом ФИЛУМА г. Штетићем, једним од најеминентнијих српских графичких дизајнера. Декан се између осталих недаћа које су задесиле крагујевачке уметничке факултете, жали и на кадровску ситуацију. Наиме, много професора не живи у Крагујевцу него у Београду, па морају да путују да би држали наставу. У старој престоници као нема довољно кадрова, па београдски професори, ето, морају да подносе екстра терет да би ФИЛУМ некако радио. Сећам се Горанових безуспешних покушаја да се из Приштине, односно К. Митровице пребаци на ФИЛУМ. Уз то се мора имати на уму чињеница да је Приштински факултет ликовних уметности много старији и референтнији од Крагујевачког . Једном приликом, када је изгледало да ће Горан Ракић најзад постати крагујевачки професор сликарства, нека чиновница из деканата му је дословце казала: „Знате г. Ракићу, ако и будете примљени код нас, треба да знате да долазите на непријатељску територију!“ Човек је нормално, прекинуо сваки даљи разговор са онима на „непријатељској територији“, а ја се нешто мислим, па ко је сунце му жарко, на пријатељској територији у овом граду, ако није Горан Ракић.
Можда баш данас (или неког другог дана), док купујете новине на трафици или их читате је уз јутарњу кафу, Горан Ракић Горанче већ седи у аутобусу за Косовску Митровицу. Тамо га чекају његови студенти, са којима ће поделити прве утиске са отварања своје изложбе у галерији УЛУС-а. Са пријатељима у Крагујевцу ће то учинити тек када се из Митровице врати на „непријатељску“ територију.
Срећан пут на Косово, пријатељу, мајсторе!
Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић
