Човек оркестар, власник прве златне плоче на Балкану, један од ретких који има апсолутни слух, уметник који зна највећи број песама и седам деценија негује народну и староградску музику, Предраг Цуне Гојковић, недавно награђен Златним микрофоном за животно дело поручио је – родиће се нови Цуне.
У Каменој сали Радио Београда за који је снимио 1.000 песама, трајно обогативши његову ризницу, прославио је 83. рођендан, скоро 67 година на музичкој сцени и 53 године брака. Поред Златног микрофона, Цунета је уручен и сребрењак са Вуковим ликом Вукове задужбине за допринос очувању традиције у форми изворне народне песме и Награда за животно дело Културно-просветне заједнице Србије.
Камена сала је била мала да прими све његове пријатеље, а Цуне је захвалио својој матичној кући за то, за њега, врхунско признање.
„У Каменој сали смо учили нове песме, писали аранжмане за фестивале – од Сан Рема до Београдског пролећа. Ту смо се одмарали и замарали, плакали због неуспеха и радовали се успесима“, присећа се Гојковић у телефонском разговору за Тањуг.
Пре рата, каже, тамо је ишао у биоскоп, а после рата пролазио је поред тог здања са страхом од аудиције код „страшног Царевца“ Властимира Павловића.
Од дебија на таласима Радио Београда 1939. када је наступио у женском октету, преко положене аудиције за радио певача 1948, па до данас множили су се трајни снимци за звучни архив Радио Београда, награде и признања, наступи са разним ансамблима, укључујући и Симфонијски оркестар РТС-а. Године 1962. направио је бум са плочом „Кафу ми, драга, испеци“ која је достигла тираж од 100.000 примерака.
„Преко ноћи све радио и тв станице су почеле по више пута дневно да пуштају песму. Нисам могао улицом да прођем. На ауто-путу су ме заустављали наши гастербајтери. Често се не би сетили ни мог имена ни презимена, него би довикнули: Здраво, кафу ми драга испеци „, прича Гојковић.
Песма „Кафу ми, драга, испеци“, коју је научио од Наде Мамуле, случајно се нашла на плочи, јер се једна песма покварила па су убацили резервну, а све се то дешавало у време када је Гојковић успешно изводио забавну музику. Занимљиво је и да је први његов запис на грамофонској плочи била словеначка песма, тако да је „прво запевао Словенцима, па тек онда свима осталима“.
Многи тврде да зна чак 4.000 песама, сам Гојковић није сигуран. Са седам година, када је први пут запевао, у Коларчевој задужбини, знао је двадесетак песама које је научио од мајке.
„Она је имала навику да и лепе и тужне тренутке лечи песмом, а ја сам слушао, учио, записивао у песмарицу. Касније када сам се определио за музику, не завршивши школу, отишао сам у кафану која је најбољи универзитет за певача, јер тамо морате да задовољите муштерије да бисте добили бакшиш „, рекао је Цуне.
Да је човек који зна највише песама, Гојковић је доказао 1971. када му је „на мегдан изашао“ Миодраг Миле Богдановић. Њихово надметање трајало је 15 сати, уз њих је дежурао тим од пет лекара, отпевали су 300 песама, а резултат је био 42:41.
Прва рунда, сећа се Цуне, била је да један започне песму, а други заврши, друга рунда је била „на слово на слово“ – којим словом 1 заврши песму, тим словом кроз 10 секунди треба да почне песма другог. Трећа рунда биле су песме на одређену тему – од вина и ракије, преко косе, цвећа, тараба, до бројева – 55 минута су певали песме о бројевима. Четврта рунда подразумевала је певање по задатку противника, ау петој рунди би један започео песму без да каже оркестру тоналитет или о којој нумери је реч, да би противник наставио у другом гласу.
„Тада се прочуло да Цуне зна највише песама, али временом то ишчили. И данас запевам у себи, идем по азбуци да видим да ли могу да се сетим тих песама“, каже Гојковић, коме је мождани удар одузео изузетан глас.
У лепом сећању остали су му и наступи са Предрагом Живковићем Тозовцем и Мирославом Илићем, по угледу на славна 3 тенора, али и како је са Тозовцем и Златом Петровић „заустављао грађанство“ крај малих екрана у време емисије „Фолк парада“. Сећа се сваког детаља из своје богате каријере и награда у Пули и Нишу за епизодну улогу у филму „Јагоде у грлу“ Срђана Карановића, учешћа у филму „И Бог створи кафанску певачицу“, и како је од једног а цапелла гласа дошао до вишегласја поставши човек оркестар, са распоном гласа од три октаве.
Снагу за дуго трајање на сцени црпео је из породице, а важан је и уредан живот. На питање да ли у неком види свог наследника, истиче да смо „певачка нација“.
„Имамо одличне певаче од седам до 77 година, али ми је жао што постоје само два стила певања – Цецин и Шабанов. Нико се не бави својим стилом, нико не обнавља народну музику, сви јуре хитове како би зарадили новац или стекли престиж“, приметио је он.
„Родиће се нови Цуне, сигурно“, закључио је Гојковић на крају разговора.
