Абисинија – крагујевачка Атлантида – сећања Слободана Лазића

Мало је Крагујевчана, нарочито млађих, који се уопште сећају да је пре педесет година постојало приградско насеље – Абисинија, на тлу где се данас налази фабрика аутомобила.

Била је мала по броју кућа, а велика због плодних башти и њива у свом окружењу.  Простирала се између Ждраљице, Лепенице, Грошничке реке и Белошевачког брда. Још пре II св. рата, на обали Лепенице постојао је неусловни објекат где се вршило клање стоке и продаја меса мештанима, али и купцима из Палилула и шире околине. Полиција је често растеравала народ, а како је у то време Италија водила рат са “неком“ Абисинијом (Етиопија), безимено насеље  је спонтано почело да се назива – Абисинија.                

Улице су биле блатњаве, без насуте чврсте подлоге, а свако двориште је имало малу башту, са обавезном ручном пумпом за воду или бунаром. Куће се нису закључавале и биле су веома скромне. Поседовале су обично две просторије – кухињу и спаваћу собу.  Када није имало ништа друго за доручак, јело  се пошећерено млеко са удробљеним хлебом, а ужинала свињска маст намазана на  хлеб, уз мало соли, алеве паприке или шећера. Што се хлеба тиче, најближа је била Живадинова пекара, код “Шест топола“. Онако свеж и мекан, мамио је гладна дечија уста и била је велика вероватноћа да ће бити “грицкан“, на повратку до куће. Родитељи су се љутили ако је то било на средини векне уместо на крајевима, јер такав није могао да буде нуђен евентуалним гостима. А, гостопримство је исказивано и када се послуживала  замена кафе, чувена “дивка“.

Од маја до септембра деца су ишла босонога, а за одело се говорило да није битно какво је, само је важно да је “чисто и закрпљено“. Они најмлађи вукли су  за  собом  шерпе  по прашњавим улицама а нешто старији шутирали лопту направљену од поцепаних чарапа  и  крпа, или се играли “рата“. Деца су васпитавана да слушају старије, да им се јављају на улици, а када их неко у гостима понуди храном или слаткишима, да им први одговор буде – хвала, не могу, нисам гладан!

За време летњег распуста ишло се на купање или у риболов на три реке.  Међутим, највећу радост за мештане је претстављало одржавање прослава, приредби и игранки у Дому, како је називан објекат  фронтовске организације.

Ако је у питању била прослава нове године,  осмог марта или каквог државног празника, свака породица је доносила сто од своје куће, посуђе, торту и колаче,  а за заједничко  печено  прасе  сви  су  давали  новчано  учешће. Торте  су  биле  велике, филоване чак и мармеладом. За одрасле су били обезбеђени пиво и  ракија, а деца су  пила  кабезу.

Дружење и солидарност су  биле главне одлике живота Абисинаца, на које су они били веома поносни. Сакупљао се добровољни прилог за куповину прве, праве, фудбалске лопте. Затим, купљене су јакне двојици дечака којима су очеви рано умрли, а тако је почетком шездесетих година набављен и први заједнички црно-бели телевизор, за редовне гледаоце у Дому.

Осим тога, мало се зна да је 1957. године набујала Лепеница однела дрвени мост на улазу у Абисинију и да је војска неколико дана превозила становнике чамцем, са  једне обале на другу.

Насеље је имало 44 куће (1947. год.) а његови становници су били различитог занимања. Радили су у “Застави“ и другим фабрикама, али је било и баштована, столара, обућара, пинтера, рабаџија, сарача, фарбара, шофера, војних лица… Због изградње фабрике аутомобила “Застава“,  пола Абисиније је срушено 1959. а други део 1964. године.

Абисинија је остала у сећању  и по својим становницима, од којих су познатији:  Милан Ђоковић, председник општине Крагујевац 1967-1972, републички секретар СИЗ здравства и социјалног осигурања, Сава Милојевић, професор на ПМФ, Милан Илић, професор на Економском факултету, Драгослав  Милојевић – Моша, начелник ДБ, фудбалер ФК Раднички, Видоје Каличанин, асистент на Машинском факултету, директор “заставине“ Алатнице, Владимир Илић – Шере, директор Регионалног центра Пореске управе у Крагујевцу, Слободан  Лазић, директор продаје “Застава камиони“, секретар за привреду у Градској управи, Босиљка Новичић – Динић, директор сектора послова са становништвом  у Аутобанци, главни и одговорни уредник листа “Црвена застава“, Мирко Глишић, текстописац и композитор  песама, и др.

Крагујевац, 10.02.2014. год.                                       Слободан Лазић