Досадни летњи дани, чекам другара из Никшића да дође на редовно одсуство ( годишњи одмор, радио као војно лице у Никшићу ). Звук расклиманих кочница са његовог већ сада легендарног фиће разлеже се по улиц. Каже кева јел опет удари… Јок кево… Е добро је… излазим да се поздравимо а он упадај бре идеом на једно место… У колима нас троје гајба хладног пива и правац Трбмас. Кажем па нашао си где ћемо као да идемо негде, ма јок нећемо тамо знаш да немам дозволу идемо доле поред водовода на Марину кафану таман их избегнемо у Белошевцу па пут за Јагодину… Мислим се опет пролупао… У доњој Сабанти скрећемо лево, нисам ни слутио да му пада свашта напамет. Већ сам и заборавио последњи пут када сам био ваљда онда када смо ноћима по околним викендицама правили заседе Милошевићевим полицајцима да нам не однесу репетитор РТК… нека луда времена… Фића за дивно чудо перфектно ради и без много потешкоћа стижемо на зараван. Испадамо из кола, пиво већ отворено а из дома тј из оних рушевина неки лудак се дере. Питам који је бре сад овај каже то је онај што његово имање ( ваљда његови то поклонили омладини града а он сада жели назад )… нешто у фазону зваћу милицију ако не одете одавде и оставите ме на миру. Кажем е чича нисмо ми ти ми само пијемо пиво а он ће на то зваћу милицију. Најбоље решење нам је било да одемо до чувара репетитора можда га познајемо па ћемо тамо да испијемо пиво… Мој први сусрет са неким другим Жежељом. Седимо и гледамо ону руину без обзира чија је констатујемо да само будале то могу да оставе зубу времена. Било шта да се горе реновира, отвори, радило би. Може прелепо излетиште да се направи и ко зна шта већ још… Тако смо ми пар година по цело лето проводили горе, најактивније је за 1. мај тада се сјати пола града и сва околна села, вашар који траје целе ноћи… Иначе нема много људи, док су чувари били горе ту и тамо се више долазило сада само понеки сељан, планинари и заљубљеници у природу. То је Жежељ који ја знам ( мада једна велика већина становника Крагујевца и не зна где је то ), онако поглед из мог Баљковца баш бије на тај Жежељ па ми остао још од малена у сећању… А сећам се и да су ћале а поготово ови мало старији причали да су на Жежељу увек били феноменални проводи и да је Дом тих година радио одлично. Већину ствари о оном лепшем и другачијем Жежељу сам сазнао од легендарног новинара Казимира Петровића а и од осталих Калдрмаша на једној Кг страници на фб… ( нека корист и од тог фб или нас Калдрмаша само још тамо има ). 1949. и 1950.године Република Србија је давала средства ( помоћ ) за изградњу планинарских домова. По неким нормама планина је преко 500 метара висине а Жежељ званично има 481 метара, одбор за изградњу је послао „лажну“ документацију у Београд да је висина 506 метара и тако добили средства за изградњу. Сада је то поново податак Казимира Петровића чији је таст био један од „главних криваца“ што је дом изграђен. Са друге стране радна снага није коштала ништа у то време све те послове радили су акцијаши. Дом је имао четири собе, кухињу, две терасе, подруме и гаражу. Плац је један мештанин Доње Сабанте ( вероватно рођак оног што хтео милицију да зове ) поклонио омладини града Крагујевца. Кажу да су се у дому организовали разни семинари, планинари и извиђачи су били редовни гости а организовале су се све могуће прославе. У сваком случају изгледао је за оно време некако баш Крагујевачки.
ЖЕЖЕЉ НЕКАД
Убеђен сам да би и дан данас Жежељ био епицентар викенд окупљања грађана Крагујевца само када би имала нека паметна глава која би паметно уложила и реновирала сам дом. Пре свега ту мислимо на град коме дом и припада и који би од тог дома имао вишеструке користи ( како туристичке тако и финансијске ) а и мештани Доње Сабанте такође… Није на нама да судимо на нама је само да укажемо како лепо место пропада зарад небриге нас самих грађана Крагујевца а верујемо да би Крагујевац од уређеног Жежеља имао вишеструку корист…
ЖЕЖЕЉ ДАНАС
