Београдски архиепископ и митрополит Милентије Павловић је први Србин на челу Србске цркве, након низа грчких црквених великодостојника. По одредбама Хатишерифа из 1830.године, Срби су добили слободу вероисповести и право да сами бирају свог црквеног поглавара. Избор је пао на Милентију поузданог кнежевог сарадника и духовника, који је пре тога био игуман манастира Враћевшнице и председник Конзисторије (од 1822.). У боју на Љубићу (1815) је ударањем у добош повратио посусталу србску војску и утицао на победнички исход битке. Седиште му је било у „Митрополитовом конаку“ који се налазио код Старе цркве. У току његовог кратког столовања, Србска црква је од васељенског патријарха добила акт о аутономији (1832.). Дао је први црквени устав (1833.), установио Архијерејски сабор и ограничио самовлашће епископа. Умро је у Враћевшници 11/23.јуна 1833.године. Наследио га је митрополит Петар Јовановић.
13
мар 2014
