Био је то 9.10. 2019. Датум који се чита истим редом са оба краја. Наизглед леп и сунчан дан за један октобар. Деца су имала скраћене часове. Пар дана раније су скупљали каменице око сеоског стадиона да би тог дана без страха и бојазни могли да се придруже свим осталим мештанима који су ту дошли зарад највећег догађаја које је то село имало у новијој историји. У посети сеоском фудбалском клубу Водојажи дошао је београдски Партизан.
Пар недеља раније када је и званично стигло саопштење да ће управо тај мали сеоски клуб угостити један од највећих клубова у земљи, испрва су сви мислили да је то неки „Fakenews” или нека шала којом су желели да Партизан спусте на ниво сеоског фудбала. Међутим, убрзо се схватило да је то стварно, да је карта среће овог пут направила једну заиста занимљиву поделу. Кренуло је са радовима и организацијом. Домаћинима се заиста мора скинути капа. Чак и они који фудбал не прате и за које је то апсолутна непознаница, чак су и они видели велики труд и залагање мештана да тог дана све буде примерено.
Ваљак је поравнао терен, деца су почистила каменице, додата су седишта на трибинама, угланчане свлачионице, блокиран саобраћај, затворене продавнице, кафане, организована полиција, навијачи, судије… Све. Деца су пуштена раније из школе да би могла присустовати целом догађају. И дошла су.
Са друге стране, неко из истог села је тог јутра док још увек саобраћај није био блокиран, поред ограде игралишта избацио мало маче. Било му је сувишно и вероватно је рачунао да ће неко у тој маси људи и деце исто узети за себе и поклонити му пристојан дом. Навијачи су се окупили, попунили трибуне, околне ливаде, зграде, прозоре и једноставно их је било превише. Једног тренутка се чинило да има више навијача него што то место има становника. Али није било никаквих екцеса, гурања, провокација. Не. Све крајње уљудно и цивилизовано. Полиција је била у кордону око трибина и посматрала све то као меч високог ризика. Један од тих полицајаца мислим да је мрзио и самог себе а камоли цео тај догађај, своје задужење и све те људе које треба гледати. У једном тренутку му прилази један од навијача Партизана. Дечко од брега одваљен, 150 килограма, метар и по у раменима. Полицајац се хвата свог пендрека и чека га. Он искреће руку као да држи нешто што није смео унети на стадион и пружа је полицајцу.
-Извините, можете ли ово маче склонити ван трибина? Тамо скачемо и навијамо. Неко ће га повредити.
Маче је уплашено. Полицајац помера руку са пендрека и прихвата мало маче. Навијач се захваљује и одлази. Полицајац се чак и не окреће већ само баца маче иза својих леђа. Оно некако пада на земљу и мрда главицом у страну покушавајући да ухвати равнотежу. Мала девојцица са розом капицом му прилази и прихвата га. Мази га. Оно одмах почиње да преде. Долази њен другар из одељења и отима јој га. Она плаче, а он одлази до моста свега неколико метара одатле. Баца га у реку која је готово пресушила. Она вришти али у том тренутку се даје погодак. Маса устаје а она одлази да нађе тату који се изгубио у маси. Плаче док се дечак на мосту цери. Гура се кроз гомилу али оца не може наћи. Навијач који је исто маче дао полицајцу је прихвата и грли уз себе. Гледа дечака на мосту. Не радује се голу свога тима. Није га ни видео. Гледа у целу причу дечије суровости која пролази неопажено поред родитеља заокупљеним неким другим, „битнијим“ стварима.
Аутор: Дејан Цесид Димитријевић
Уредник: Александар Ђорђевић
