Крагујевац је пре неколико деценија имао 120.000 становника мање и четири биоскопа више, лети и пет. Од маја до позне јесени радила је „Биоскоп башта“, отприлике тамо где је данас травњак између „Златне руже“ и „Перона“. Мало даље налазио се биоскоп „Крагујевац“, код Градске пијаце „Раднички дом“, ниже од „Заставиног сата“ биоскоп „Застава“, „Пионир“ на месту где чами сакривен и дан-данас, а крајем шездесетих отворена је и Градска дворана „Шумадија. Временом нешто је срушено, нешто позатварано, а нешто се бесконачно дуго реновира…
Ево као изгледа прави биоскоп. Шетате, на пример, поред Поште, кад преко пута, издалека угледате да су у витрине биоскопа „Крагујевац“ ставили нове плакате. Срце закуца брже, ви претрчите Главну улицу, кад тамо – стиг’о нови филм. Бубњи вам полудело срце у грудима, дубоко и испрекидано дишете док гледате фотографије још невиђених кадрова Лекса Баркера, Џона Вејна или Џимија Стјуарта који нишани са Винчестерком 73, а касирке Боса, Вука или Данка истакле на благајну натпис „Мапе су данас распродате“! Сутрадан, као без душе, дојури у 15 минута до два, а оно већ се отег’о ред који чека Босу, Вуку или Данку да отворе шалтер. На једвите јаде долазите до драгоценог билета и плац карте и базате по граду до 03:30. Време никако да прође. Казаљке на Ђорђевићевој сајџиници као да стоје…
Најзад у 03:15 Тома отвара чаробне двери. Улазите у салу дезодорисану ружином водицом. А вама све мирише на непознате тајанствене светове, које ћете само ви истражити и освојити у наредних сат и по.
Светла се гасе најзад и почиње журнал „Филмских новости“ у којима се друг Тито рукује са црнцима, а Драгослав Шекуларац дрибла корејске фудбалере на Светском првенству у Чилеу.
Најзад, зариче лав МГМ-а са пожутелог платна и почиње још један нови сан да се остварује пред вашим очима и у устрепталој души. Не чујете грицкање семенки, не примећујете још триста људи у сали; уздрхтало пратите смртоносне подухвате главног јунака. Стрепите за његов живот иако знате да он никако не може да погине. Е, то је биоскоп! Знате да неће и не може, а опет се плашите. После срећног завршетка гледате како натпис ТХЕ ЕНД бледи под упаљеним светлима, излазите из сале кроз радознали кордон оних који су купили карте за 05:30 и који вас ужагрених очију питају: „Какав је филм?“ Ви још опијени само климате главом и одлазите слабо осветљеним сокаком својој кући.
Пренето из књиге Јована Глигоријевића Блуз леве обале, Крагујевац 2011
