Зашто хијене не цркавају од глади?

Овај тамни вилајет је јутрос постао још тамнији. Још један човек напустио je овај свет вољом неких других нама непознатих људи. Искрено, политика је нешто чему сви ми нисмо довољно дорасли. Зато нећу причати ништа о политици. Бар не данас. Данас је дан када би требали да се упитамо: „А шта да су нашег оца, брата или друга тако убили на улици?“

Јуче ми је био заиста леп дан. Зато ме овакво буђење дочекује попут хладног туша. Новинар јутарњег програма прелази и у вечерњи. Говори се само о томе. Гости су у најмању руку иритирајући. Мораћу да попијем таблету за притисак. Мењам канал, али ситуација ниста боља. Свуда исто. Патетика, осуђивање, претпоставке, изјаве, сузе… А њега нема.

Као да се заборавило све пре тога и као да је сада све другачије. Као шанса за нови почетак. Чији почетак? Он је човек стигао до краја. Али као што je на сваком крају нови почетак, тако је и сад почетак нечега што се може назвати почетком краја. Тужан крај ако мене питате. Јер сви ти говори, све те осуде из земље и света неће променити чињеницу да је четворо деце остало без оца. И те награде која полиција даје за информације неће помоћи у чињеници да се нешто овако неће поновити. Жалосно је искрено, али када новинари доведу госта који је јуче тог истог човека прозивао криминалцем а сада изјављује саучешће његовој породици, онда више није жалосно. Онда је само иритирајуће.

И зато нећу да говорим о њему. О њему ће реч рећи историја. Волео бих само да његов крвник не буде неко његовог рода, јер је бар нама кроз историју то прилично честа појава. Али ћу рећи нешто о теби. Теби који читаш ове редове и питаш се зашто ти се обраћам. Видиш, док си изашао на нет за време реклама, док се рекламира детерџент који отклања и најтеже флеке (чак и од крви са оваквим новинарима), запитај се шта би ти људи сутра рекли о теби да се нађеш у сличној ситуацији. Јер то нису људи. То су хијене. А један мој пријатељ рече једном да хијене никад не умиру од глади. За њих увек има довољно хране. Зато што, каже он, стрвина увек има. Свеједно је хијени јела стрвину лава или антилопе. Свеједно јој је нахранила се  лешом лавице која је издахнула у борби за своје младе.

Хијене не воде борбе, оне се хране на њима и након њих. Оне крв не просипају, осим између себе када се кољу због остатака хране. И пропорционално тежини ситуације њихов чопор расте. И напослетку једино оне постају господари савана и подручја на којима су присутне. У томе им помаже њихова изузетна адаптивност ситуацији, фантастичан њух за опасност, бескрупулозност која ће и лава или леопарда успети отерати од плена за који је и крварио. Зато се пространствима којима су оне господари чује само њихово злосутно завијање, којим су утишале и рику лавова. Што је већи хаос и тежа времена њихови чопори су бројнији.

Aутор: dejandimitrijevicblog

Уредник: Александар Ђорђевић